агенс (лат. agens) вршилац радње; живи ентитет или природна самоактивна појава; једна од честих семантичких улога за коју не постоји јединствена морфосинтаксичка категорија; у српском језику већином на месту субјекта. Исп. субјекат.
Category: Синтакса
актив (лат. activus) 1. дијатеза; активно, радно глаголско стање, граматичка категорија која означава да оно што је исказано предикатом врши лице или предмет исказан граматичким субјектом (Она хвали своје ученике, Скупштина је донела закон), при чему предмет може бити схваћен и апстрактно (Правда је спора, али достижна), за разлику од пасива, где се радња врши на субјекту (Ученици су похваљени од стране професора, Закон је донет у скупштини) или медија, где се радња врши у оквиру субјекта самог (Супа се хлади, Плашим се мрака, Зацрвенео се од стида)
актуелни квалификатив в. предикативни атрибут.
апозитив (лат. appositivum) придев (или придевска синтагма) накнадно додат именици, којим се изражава најчешће привремена или пролазна особина именице уз коју он стоји (Дечак, мусав, спустио је поглед; Краве, угојене и тешке, преживале су на ливади).
апозиција (лат. appositio) именичка одредба, интонацијски или интерпункцијски издвојена именица или именичка синтагма у функцији одредбе друге именице или личне заменице („Србија”, хотел, реновиран је прошле године; Београд, главни град Србије, имао је дугу и бурну историју; Новак Ђоковић, најбољи тенисер света, поново је проглашен за спортисту године; То је био он, мој кум), или именичке синтагме (Наш први комшија, генерал у пензији, јутрос је изненада преминуо)
апсолутив в. индикатив
атрибут (нем. Attribut, лат. attributus:) 1. у ширем значењу, свака одредба појма означеног именицом
безличност граматичко значење које означава употребу глагола у 3. лицу једнине средњега рода у реченици у којој je субјекат анониман и не може бити изражен, имперсоналност.
валенција (валентност) 1. број и врста веза које синтаксички елементи могу успоставити међу собом
градација (лат. gradatio) 1. стилистичка категорија настала низањем три или више речи, синтагми или реченица које имају најмање једну заједничку сему, најчешће архисему, чији се квантитет или интензитет у сваком наредном члану појачава