ћирилица словенско писмо које је настало после глагољице, на основу грчке мајускуле, унцијалног писма. Грчко порекло већине ћирилских слова лако је препознатљиво, за разлику од глагољских слова, код којих је зависност од грчког писма теже уочљива. Међу Словенима је више од двадесет година у употреби била само глагољица, до одласка већине ученика Ћирила и Методија из Велике Моравске у Бугарску, убрзо након Методијеве смрти 885. године. У новој словенској средини, у време када су у цркви и књижевности у употреби већ један дужи период били старословенски језик и глагољица, појавила се ћ. Она „није настала еволуцијом већ смишљеном, типолошки уједначеном, допуном грчког унцијалног писма”.
Како се назив ћ. првобитно користио и за глагољицу (XI век), јасно је да се сâм назив писма у појединим изворима не може користити као потврда првенства једног од њих. Ћ. је дуго сматрана Ћириловим писмом (Ј. Добровски), те отуда потиче и назив ове азбуке. С друге стране, првенство глагољице бранио је П. Ј. Шафарик. Најстарији сачувани споменици словенске писмености писани су и глагољицом и ћирилицом, а настали су бар сто година после постанка првог словенског писма, те они сами по себи не могу бити доказ о томе која је од ове две азбуке старија. Пергамент на којем су писане глагољске рукописне књиге користио се за писање другог списа на ћирилици након стругања глагољског текста. Такав рукопис, палимпсест, може бити један од доказа да је глагољица старије писмо. Тако је постало Бојанско јеванђеље (XIII в.), у којем се још може видети недовољно саструган глагољски текст. Глагољска слова, речи или читаве реченице писане глагољицом могу се наћи и у неким другим ћирилским рукописима (нпр. у Охридском апостолу из XII века и у Болоњском псалтиру из XIII века). У прилог првенству глагољице говори и језичка анализа најстаријих сачуваних словенских споменика, која је показала да у споменицима писаним глагољицом има далеко више архаизама на морфолошком и лексичком нивоу него у споменицима писаним ћирилице, те да се чешке гласовне особине срећу само у глагољским споменицима.
Не постоје сигурни докази о томе ко је и када извршио адаптацију грчког унцијалног писма, али је извесно да је то био неко из школе Солунске браће с обзиром на то да је очигледно ослањање ћирилице на глагољицу. Најдуже је владало мишљење, почевши од П. Ј. Шафарика, да је промену азбуке извршио Климент Охридски (отуда и назив климентица за ово писмо). Будући да је веома познато његово залагање за одржање глагољице након одласка из Велике Моравске, ова теорија о Клименту као састављачу ћирилице није била одржива, а базирана је на конфузним деловима из Житија Светог Климента Охридског, сачуваног у рукопису из XIII века, које је на грчком језику саставио Димитрије Хоматијан. Друга хипотеза о састављачу ћирилице заснована је на једном староруском летописном податку, који је руски слависта Г. Иљински протумачио као „промену азбуке”, односно замену глагољице ћирилицом. На исти податак пре Иљинског указао је бугарски историчар В. Златарски закључујући да је у питању „превод Светог писма”, а не „промена азбуке”, који се везује за 893. годину и Преславски сабор тј. сâм почетак владавине бугарског кнеза, а потом цара Симеона. Према мишљењу Иљинског, кнез је уређење новог писма поверио једном од млађих ученика Ћирила и Методија − свештенику Константину. Узимајући све у обзир, може се извести општи закључак да је ћ. настала у Бугарској и то у периоду између 885. г., када ученици Ћирила и Методија напуштају Велику Моравску, односно 893, када је одржан Преславски сабор и 993. г., за коју се везује први датирани споменик ћирилске писмености − Самуилов натпис. Састављач ћирилице начелно се ослањао на систем глагољице − задржао је фонетски принцип, азбучни ред, називе слова и њихов број (углавном). Слагање двеју словенских азбука огледа се како у нацрту појединих слова за специфичне словенске гласове, тако и у погледу симетричности и асиметричности појединих словних облика.
Знатно је мање старословенских споменика писаних ћирилицом него глагољских споменика. Најстарији међу њима јесу: Самуилов натпис (993. г.), Битољски натпис (1015−1018. г.), Савина књига (XI в.), Супрасаљски зборник (XI в.), Одломци јеванђеља Ундољског, Хиландарски одломци, Зографски одломци, Македонски ћирилски одломак, Мостичев натпис, Темнићки натпис, Добруџански натпис (вероватно XII в., судећи по правописним одликама), Преславски натпис. Ћирилска писменост се са Балкана почела ширити и међу Источним Словенима. У XI веку у Русији настало је Остромирово јеванђеље (1056−1057. г.), Свјатосављев зборник (1073. г.), Архангелско изборно јеванђеље (крај XI в.) и још више руских рукописа који су писани у XI в., а у којима нема датума. У некима од њих, на пример у Јевгенијевом псалтиру, срећу се и слова писана глагољицом. Остромирово јеванђеље, најстарији руски споменик базиран на ћирилометодијевској традицији, преписиван је веома ревносно са старословенског оригинала, те се руске језичке црте врло лако могу издвојити. Када се поједини споменици упореде са најстаријим датираним ћирилским спомеником − Самуиловим натписом и с првом тачно датираном словенском књигом − Остромировим јеванђељем, долази се до закључка да, на пример, Хиландарски и Зографски одломци припадају приближно средини XI века, а Одломци јеванђеља Ундољског и Македонски ћирилски одломак крају тога века.
Словни састав старословенске ћирилице боље је очуван у руској, украјинској, белоруској, русинској и бугарској него у српској и македонској азбуци. Иако су се гласовна вредност и облик појединих слова донекле изменили, на основу савремене графије и изговора могу се изводити закључци у вези са гласовном вредношћу одређених слова у старословенској ћирилици.
До почетка XIII века разликовале су се три морфолошке варијанте ћирилице у нашој писмености: књишка, канцеларијска и епиграфска. Оваква употреба ћирилског писма уставног типа већ у XIII веку довела је до стварања канцеларијске варијанте писма − брзописа. Уставним писмом такође се могло писати брже или спорије, могло се више или мање пазити на разликовање танких и дебелих линија, али ипак се словни облици изведени слободнијим потезима нису могли сматрати посебним типом ћирилског писма. Тако, према П. Ђорђићу, коришћење назива полуустав за морфолошку варијанту ћирилице која се формирала у XIV веку, не можемо сматрати оправданим. Ипак, устаљен је овакав назив за устав ресавског периода.
Морфолошки развој ћирилице у српским земљама углавном се завршио пред крај XIV века. До почетка јачег руског утицаја на српску писменост у првој трећини XVIII века, односно до формирања писаног типа грађанске ћирилице, појавио се веома мали број нових словних облика који су се у одређеном смислу уопштили.
Ћ. којом су Срби писали почетком XIX века имала је много више слова него што је у српском језику било гласова. Реформа азбуке С. Мркаља, изложена 1810. г. у књизи Сало дебелога јера либо азбукопротрес, као и образложење потребе за фонетским правописом отклонили су сувишности у азбуци (избацио је шеснаест слова), али „нису попуњене њене празнине”. Касније, у реформисаној азбуци В. С. Караџића, која је први пут примењена у Српском рјечнику 1818. г., појављује се шест слова којих нема у руској азбуци: ј, љ, њ, ђ, ћ, џ. Годину дана након смрти В. С. Караџића, 1865. године, нова српска азбука прихваћена је као службена, а 1868. године, када је уклоњено и последње ограничење, употреба старе азбуке брзо се угасила. Тако данас српска ћ. има 30 слова (знакова) за 30 гласова и, према Члану 10 Устава Републике Србије (2006), представља службено писмо српског језика: ,,У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.” Исп. азбука, архаизам, глагољица, глас, знак, мајускула, писменост, писмо, реч, реченица, слово, српски језик, старословенски језик.
Литература:
Грковић-Мејџор, Јасмина, „Настанак и рана историја словенске писменостиˮ, у: Списи из историјске лингвистике, Сремски Карловци − Нови Сад, 2007, 415−426.
Ђорђић, Петар, Старословенски језик. Нови Сад, 1975.
Ђорђић, Петар, Историја српске ћирилице. Палеографско-филолошки прилози. Београд, 1987.
Ивић, Павле, Преглед историје српског језика. Сремски Карловци − Нови Сад, 1998.
Јерковић, Вера, „Ћирилица српскословенског периода. Палеографски приступ проучавању и општи увид у њен развојˮ, у: Предавања из историје језика, Нови Сад, 2004, 87−102.
Куљбакин, Стјепан М., Старословенска граматика, Београд, 1930.