Предговор

1. Уводне напомене

Појмовник српских лингвистичких термина (ПСЛТ) јесте пројекат који се од 2021. године реализује у оквиру Одсека за стандардни језик и у коме учествују сарадници и из осталих одсека Института, у зависности од својих ужих компетенција. Тренутно на њему ради десет сарадника и троје стипендиста. Циљ је израда савременог специјалног академског речника, при чему се под савременим специјалним речником (речником специјалне лексике, терминолошким речником) подразумева појмовник у којем су пописане и описане специјалне јединице и појмови карактеристични за одређену област знања једног или више језика, у овом случају реч је о кључним лингвистичким терминима који су заживели у србистици. У досадашњим речницима и енциклопедијама, како је то више пута примећено, изостају нови термини, подаци о распрострањености тих термина, варијантности и сл., те је циљ при изради овог речника и те недостатке надоместити. Такође, циљ није дати попис свих употребљених термина у лингвистичким радовима који се тичу српског језика.

Како би се концепт Појмовника српских лингвистичких термина израдио, било је неопходно анализирати досадашњи приступ у изради ове врсте речника на примерима постојећих лексикона, речника и енциклопедија, анализирати досадашњу литературу о овом питању, те синтетизовати закључке и применити одговарајућа решења, потекла из добре лексикографске праксе и/или предложена у складу са новијим тенденцијама у лексикографији и терминологији, те ускладити их према постављеним циљевима и намени појмовника.

О неопходности једног оваквог пројекта на српском језику досад је било речи у многим радовима и публикацијама и у више наврата последњих деценија, о чему највише сведоче радови објављивани у зборницима који су резултат проматрања на конференцији Научни састанак слависта у Вукове дане, почев од зборника из 1988. године, у коме је обрађена тема терминологије у теорији и пракси, затим оних у периоду од 2002. до 2005. године, у којима се обрађују појединачна питања терминолошке стандардизације лингвистичког описа савременог српског језика, а нарочито о потреби израде оваквог речника сведоче резултати рада Терминолошке комисије при Међународном славистичком комитету, као и студије објављене у зборнику Српска терминологија данас (2017). Ова тема окупира подједнако и лингвисте који се баве савременим језиком, и оне који језик изучавају из дијахроне перспективе. Имајући у виду све поменуте радове, зборнике, речнике и монографије, пре неколико година Владан Јовановић примећује следеће: „Оно што је досад урађено у српској лингвистичкој терминолошкој лексикографији, односно на опису лингвистичких термина није сразмерно броју радова и монографских публикација који припадају науци о српском језику”.

Сви поменути радови и публикације значајно су утицали на израду концепта Појмовника српских лингвистички термина у смислу смерница за попис термина, макро и микроструктуре речничког чланка, избора приступа итд.

2. Припремне фазе

У припремним фазама рада на овом пројекту најпре је, на основу различитих извора, сачињен оквиран списак лингвистичких термина, при чему смо издвојили око 900 термина за које је у наредној фази прикупљана грађа. Као основни извори за сачињавање списка појмова, а касније и за прикупљање грађе, послужили су: Enciklopedijski leksikon. Srpskohrvatski jezik, (ur. Asim Peco, Živojin Stanojčić, 1972), Енциклопедијски речник модерне лингвистике Дејвида Кристала (1999), Школски речник језичких термина и појмова Јовице Вуксановића (2003), Граматичка терминологија Александра Белића и Стјепана Ившића (1932), вишејезични Речник лингвистичке терминологије Наде Ђокић (2001), Граматички и лингвистички појмовник Милице Радовић Тешић (2011), Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, Речник српскога језика Матице српске, Enciklopedijski rječnik lingvističkih naziva Рикарда Симеона, Српска енциклопедија, али и следеће граматике и монографије: Граматика српског језика Живојина Станојчића и Љубомира Поповића, Нормативна граматика српског језика Предрага Пипера и Ивана Клајна, Синтакса савременога српскога језика: проста реченица (у редакцији Милке Ивић), Синтакса сложене реченице у савременом српском језику (у редакцији Предрага Пипера), Лексикологија српскога језика Рајне Драгићевић, Стилистика и граматика стилских фигура Милоша Ковачевића, Функционални стилови Бранка Тошовића. При сачињавању списка потенцијалних одредница проверавали смо и регистре појмова у монографским издањима како бисмо допунили грађу претходно скупљену из енциклопедија, лексикона и речника. С тим у вези значајни су нам били предметни индекси у поменутој Лексикологији српскога језика, Функционалним стиловима итд.

Као додатни извори користили су нам терминолошки речници (једнојезични и двојезични), појединачни радови који се баве одређеним терминима, монографске студије, монографије настале на основу магистарских и докторских теза у којима се обрађују поједина питања (попут монографије Марине Спасојевић  Глаголи на-(ј)ети, -им у корелацији са глаголима на-ити, -им у савременом српском језику (нормативни и лексикографски аспект, Весне Ђорђевић Видски парњаци у српском језику (имперфективни глагол : перфективни глагол изведен префиксима за-, из-, на-, о-, по-, с- и у-), Бојане Томић Именске речи које се јављају само у множини у српском језику, Јованке Милошевић Синтаксички и семантички статус адвербијалних допуна у српском језику итд.); тако су поменуте студије искоришћене за допуну терминологије у сфери синтаксе глагола, односно морфологије именица итд., као и Slovník slovanské lingvistické terminologie(Jedlička, A., 1977–1979), Словарь славянской лингвистической терминологии. Dictionary of Slavonic linguistic terminology, вишејезични словенски лингвистички терминолошки речник, плод заједничког општесловенског пројекта Терминолошке комисије при Међународном комитету слависта у другој половини прошлога века у Прагу; где су дати лингвистички термини еквивалентни терминима из различитих словенских језика; Речник лингвистичких термина О. Ахманове и iSybislaw,1 речник славистичке библиографске базе, који представља регистар термина из области славистичке лингвистике свих словенских језика и енглеског језика.

У следећој фази, на основу ширег списка извора, прикупљана је грађа, тако што су се ексцерпирале речничке дефиниције, појмовна одређења из монографија и студија, као и коментари и напомене у вези са њима, зато што је циљ био да обрађивачи имају што шири контекст за почетак обраде. Ексцерпирана грађа само је полазиште обрађивачима за даље истраживање о одређеном појму. Примера ради, о метафори постоји мноштво различитих становишта, бројни радови, монографије, чак и читави зборници, што обавезује сараднике да се упознају са актуелним струјама и аспектима изучавања одређеног појма, те је њихов задатак да то сублимирају у речничком чланку, да нађу меру, али и да буду што информативнији. Иза неких одредница стоје, заправо, мале лингвистичке студије .

3. Методологија, макро и микро структура

У припремним фазама сачињена је и пројектна документација, која се састоји из следећег: Упутство за ексцерпцију, Упутство за обележавање испоређивања, Пример чланка, Упутство ауторима како да поступају и како да обележавају термине у речничком чланку. Овде дајемо пример Упутства за ексцепрцију.

Упутство за ексцерпцију грађе

Из сваког извора (датог у документу Извори) прикупити дефиниције и појмовна одређења за одреднице дате у документу Одреднице.

Пре сваке дефиниције навести скраћеницу извора (као што је дато у документу Пример).

Из Речника САНУ и Речника српскога језика Матице српске узимати само дефиниције које су означене квалификатором грам. или лингв. односно оне у којима је недвосмислено јасно да се употребљавају у лингвистици, граматици, филологији. Дакле, ако је одредница нпр. субјекат, у Речнику МС она има два значења (једно граматичко, друго из домена права), преузети само прво значење. Напомена: У речник уносити само стручне термине и њихова значења, а у случају термина од вишезначних речи бележимо само ускостручна значења.

Ако у неком од извора не постоји термин, проверити синоним (придев−адјектив; компарација−поређење). Затим, проверити и да ли постоји истокоренска реч која би покривала значење или домен употребе и узети ту дефиницију уз напомену да стоји уз другачију одредницу: нпр. у нашем списку одредница стоји бинарна опозиција, али у неком извору постоји бинарност. У том случају, додати нашем списку бинарност, а затим ексцерпирати грађу. Молим вас да у обзир узимате све деривате и да њихов облик у извору назначите.

Није потребно бележити акценат.

Није потребно бележити граматичке квалификаторе.

Из књига (граматика и монографија) узимати само дефиниције и појмовна одређења (ако их има, у Примеру је реч о субјекту из Станојчић−Поповић) и евентуално синониме. Нпр. ако не постоји за агенс, али у загради стоји вршилац радње, забележити и то.

Када је реч о методологији, начињено је најпре кратко упутство о начину обраде грађе које се током процеса дорађује и допуњује у зависности од проблема на које обрађивачи наилазе. Уз упутство дати су и примери одредница. Како би обрада била што уједначенија, дате су и техничке и методолошке напомене.

Када је прикупљена грађа за првобитни оквирни списак, почели смо са примарном обрадом и досад је обрађено око 350 одредница.

На основу изложеног, већ се могу наслутити први проблеми на које смо наишли при концепцији макроструктуре: који термини припадају лингвистичкој терминологији, а који не припадају; да ли узети у обзир све термине (чак и оне који су само једном употребљени или које употребљава само један аутор). Судећи према литератури посвећеној питању одређења термина према другим наукама и научним дисциплинама, ово је једно од централних питања терминологије. У нашем случају, проблематично је одређење лингвистичког термина, с једне стране, према граматичком термину, али и према терминима из области филологије и књижевности с друге стране, па тек онда према онима који долазе из симбиоза и интерференција лингвистике с етнологијом, социологијом, антропологијом, културологијом, психологијом, когнитивним наукама итд.

При изради Појмовника српских лингвистичких термина водили смо се препоруком датом на основу детаљног истраживања односа између појмова српски лингвистички термин и општи лингвистички термин у раду Електронска форма Речника САНУ као извор за израду речника српске лингвистичке терминологије Владана Јовановића и Ружице Левушкине, те смо се определили за рад на појмовнику српске лингвистичке терминологије. Дакле, поред општелингвистичких термина уврстили смо и термине специфичне за изучавање српског језика и из дијахроне и из синхроне перспективе, а нисмо уврстили термине из области књижевности, реторике (изузев стилских фигура, који припадају и стилистици).

У попис појмова досад нису ушли термини који су спорадично употребљавани, али ће на неки начин њихов недостатак у самом списку одредница бити надомештен њиховим помињањем у речничком чланку, уз ограду да су у питању мање фреквентни, архаични или мање заступљени термини (нпр. термин фуга за везану основу, трансфигурација за конверзију, ламинар за сонант, абрупни глас за експлозиве и сл.). И овде смо се водили речима В. Јовановића: „Најидеалнији, али и најсложенији пут којим би се могла спровести стандардизација лингвистичке терминологије и израдити речник лингвистичких термина јесте да се барем над кључним тер­минима спроведе детаљна анализа о њиховом значењу, употреби, је­зичкој правилности”, уз уважавање става П. Милосављевића, који сведочи не само о захтевности при изради овог типа речника већ и о многим потенцијалним тешкоћама: „Најзад, и са становишта прагматике, термини не могу да имају стабилно значење: променљив је и чинилац за кога термини имају значење: променљив је прималац. Практично нема два потпуно иста примаоца, па не може да буде ни два потпуно иста значења истог термина”.

Када је реч о макроструктури овог појмовника, будући да је планирана и електронска и штампана верзија, одлучили смо се за азбучни списак одредница, при чему је преко испоређења на крају одреднице омогућено тематско повезивање. У том смислу, електронски речник лакши је за тематско повезивања јер је идеја да се анотирају сви термини који се употребљавају и у речничком чланку, те да повезница води до речничког чланка у ком су они обрађени.

Тежећи да, при обради, дамо што више релевантних информација о одређеним терминима, одлучили смо се за полуенциклопедијски приступ. Под енциклопедијским приступом подразумевамо да се одреднице дефинишу на основу појмовне организације, држећи се хијерархије појмовних веза, а не граматичких. Док полуенциклопедијски приступ подразумева, заправо, редукованији енциклопедијски приступ у погледу исрцпности информација. Другим речима, при формирању чланка водили смо се питањима постављеним у раду Р. Драгићевић: „Да ли би требало изнети све поделе, различите приступе, од оних екстремних (да, на пример, синонимија не постоји), преко оних блажих, али строгих (да се, на пример, под антонимијом подразумева само одређени тип значењског супротстављања), до оних сасвим благих и врло попустљивих (да се, на пример, сви облици лексичке супротстављености у контексту сматрају антонимичним)?”.

Примери одредница у ПСЛТ након прве фазе:

субјекат (лат. subiectum)основна синтаксичка категорија поред предиката2; нужниреченични конституент којим се најчешће именује вршилац радње означене предикатом односно носилац ситуације означене реченицом. Старији синоним: подмет. У литератури се, према различитим критеријумима, морфосинтаксички базираним на критеријуму персоналности предиката, издвајају два типа: граматички и логички (семантички) с. С морфосинтаксичког становишта, граматички с. реализује се именицом (Вук спава) или именичком заменицом (Она није дошла на време) или именичком синтагмом у номинативу (Мој брат не чита новине) и јавља се у реченицама с персоналном конструкцијом у предикату. Функцију с. у српском језику врше и зависне реченице (Ко закасни неће моћи да уђе) и глагол у облику инфинитива (Корисно је радити.). Логички (семантички, у старијој литератури и психолошки) с. јавља се типично у реченицама с имперсоналном конструкцијом у предикату у беспредлошком генитиву (Неће бити кише), дативу (Пери је добро), акузативу (Стид га је), али и у предлошко-падежним конструкцијама попут на + локатив (На професорима је да то реше), до + генитив (До њих је да то заврше) и сл. С комуникативног аспекта с. обично представља тему и заузима позицију испред предиката. Исп. предикат, агенс, тема.

коагенс3

псеудоагенс

Литература:
Ковачевић, Милош, О термину субјекат у србистици, Словенска терминологија данас (ур. П. Пипер, В. Јовановић), 2017, 173−186.
Ковачевић, Милош, Логички субјекат изражен предлошким инструменталом, Радови Филозофског факултета, 18, Пале, 2016.

индивидуализам а. у ширем смислу – особеност индивидуалног говора, језика, стила – идиолекта (нпр. одређеног писца). б. у ужем смислу, индивидуална лексема за коју постоји мали број потврда у језику. У литератури се веома често јавља неусаглашеност између термина индивидуализам и оказионализам, а неретко и терминолошко мешање на релацији индивидуализамнеологизам. За одређење индивидуализама није значајно време њиховог настанка, уласка у језик или период употребе, насупрот неологизама који се традиционално дефинишу као нове лексеме – оне чија се употреба у једном језику карактеристична за последње две-три деценије. Са аспекта порекла, индивидуализми могу бити позајмљенице или домаће речи, при чему су у другом случају, узимајући у обзир и дериватолошки аспект, обично посреди изведенице – лексеме настале на домаћем терену, коришћењем више или мање уобичајених творбених модела и творбених средстава у њиховом грађењу. У новије време, у славистичкој литератури, индивидуализми се третирају као суперординирана категорија у односу на оказионализме – творенице мање уобичајене творбене структуре и потенцијалне речи – настале по уобичајеним творбеним обрасцима. Са аспекта српске лексикографије, завређује пажњу начин обраде и употреба одговарајућих квалификатора у опису нераспрострањене лексике у дескриптивном речнику. Почетком друге половине XX в. (нпр. у Речнику САНУ) оваква лексика, углавном регистрована код истог аутора, квалификована је маркером индив., што се показало као недовољно поуздано, имајући у виду ограниченост речничког корпуса и могућност да се у допунској грађи иста лексема јави и у другим изворима. Отуда је у лексикографској пракси квалификатор индив. начелно замењен маркером нераспр. (нераспрострањен). Посматрано са стилског аспекта, индивидуализми обично настају као производ оригиналног књижевноуметничког израза односно потребе писца за посебним, експресивним, лексички богатим изражавањем у књижевном делу. Коначно, индивидуализми у одређеним околностима могу ући у општи лексички фонд и постати трајно његово обележје – обично су посреди потенцијалне речи, које својим творбеним карактеристикама и односом форме и значења испуњавају критеријуме да постану узуалне лексеме. Исп. неологизам; оказионализам; потенцијална реч.

Литература:
Ахманова, О. С., Словарь лингвистических терминов, Москва: Издательство „Советская енциклопедия”, 1966.
Драгићевић, Рајна, „Потенцијалне речи у српском језику”. Научни састанак слависта у Вукове дане 38/3, 2009, 119‒127.
Драгићевић, Рајна, „Лексика квалификована као индивидуална у српским дескриптивним речницима”, У: Владислава Ружић, Слободан Павловић (ур.). Лексикологија – ономастика – синтакса. Зборник у част Гордани Вуковић. Нови Сад: Филозофски факултет, 2011, 47–57.
Штасни, Гордана, „Неологизми, кованице и индивидуално означене речи у Речнику српскохрватског књижевног језика”, Прилози проучавању језика 28/29, 1997/1998, 87–113.
Šipka, Danko. Osnovi leksikologije i srodnih disciplina. Novi Sad: Matica srpska, 2006.

У микроструктури овог речника разликујемо следеће елементе: одредницу, податак о пореклу, дескриптивни део (опште одређење појма засновано на критеријуму типичности), синонимски део (када је реч о мање фреквентним или архаичним синонимским варијантама) – као обавезне делове речничког чланка, а онда типологију, класификацију, однос према сродним терминима – као факултативне делове, и затим примере, испоређења и литературу као обавезне.

Обрађивачи имају и два додатна задатка: при обради користе додатну литературу како би речнички чланак био што информативнији и комплетнији (први задатак) и дају предлоге за потенцијалне одредница које су тематски повезане с термином који обрађују (други задатак). Тај сегмент речничког чланка зависи од разуђености, семантичке дивергентности појма одређеног неким термином. Ту се некад даје аргументација и дискусија. Обрађивачи имају слободу да креирају речнички чланак, али поштујући основни приступ и принципе информативности, економичности, прецизности, објективности и сл. Литература је навођена диференцијално: дакле, обрађивачи су наводили литературу коју су користили ван основног списак извора, тако се нпр. дешава да уз правописне термине изостане списак литературе, али то је стога што су ова питања обрађена на основу Правописа српскога језика Матице српске, који је припада примарној грађи.

4. Питање уједначености обраде

Један од проблема тицао се уједначености обраде и приступа, те смо упутства допуњавали како је обрада одмицала, а обрађивачи наилазили на недоумице. Тако је, на пример, решен начин обраде синтаксичких функција. За сваки термин којим се означава синтаксичка функција речнички чланак, поред обавезних делова о којима је већ било речи, треба да садржи одговоре на следећа питања: Којом синтаксичком јединицом се реализује овај конституент? У ком морфосинтаксичком облику? (морфолошки аспект) С којим значењем? (семантички аспект) Које су њене варијанте (или врсте) и према ком критеријуму? Под којим условима? Уз додавање типичних примера. Општи критеријуми за избор примера познати су из досадашње литературе, а тичу се фреквентности, прецизности, објективности, економичности и естетичности.

5. Завршни део

У завршне фазе израде спадају: (1) провера ужих терминосистема, према научним дисциплинама и областима, (2) дорада примарне обраде у правцу усаглашавања и допуњавања, (3) провера етимологије, (4) рецензија, (5) уношење рецензентских напомена. Фазе 1 и 2 ради руководилац пројекта, фазу 3 етимолог, а последњу фазу примарни обрађивач уз проверу руководиоца.

Структура електронске верзије пред вама урађена је према чешкој терминолошкој бази доступној на: https://www.czechency.org/. Како је електронску верзију могуће ажурирати у сваком тренутку, определили смо се да за прву фазу електронске верзије припремимо само кључне термине из ужих терминосистема: тако су, на пример, за област фонетике и фонологије обрађени сви општи термини, као и део српске терминологије, док су гласовне промене изостављене (у изради су и припреми за наредну фазу допуне); за област морфологије обрађени су општи граматички термини (граматичке категорије рода, броја, падежа, врсте речи…), али нису обрађени падежи, глаголска времена итд. (такође планирани за другу фазу).

На крају, и даље постоје терминолошко-лексикографска питања која још увек нисмо решили или бар нисмо сигурни у коначна решења, но одмицања у овом великом послу, искуства која пролазимо и суд времена донеће, поред нових питања, сасвим сигурно и добре одговоре на постојећа.

Др Светлана Слијепчевић Бјеливук, виши научни сарадник, руководилац пројекта Израда Појмовника српских лингвистичких термина и уредник издања


1 Доступан на: http://www.isybislaw.ispan.waw.pl/Main.do

2 Овде су подвучене одреднице које ће садржати повезницу у електронској верзији ПСЛТ.

3 Након обрађене одреднице, наводе се потенцијалне одреднице, у примеру су наведене коагенс и псеудоагенс.