народни језик 1. скуп народних говора који се одликују неким заједничким особинама, али се међусобно и разликују, а који су настали територијалним раслојавањем језика и припадају једној језичкој заједници; језик којим се говорници усмено споразумевају у незваничним приликама, који није експлицитно нормиран, па се његов развој не може контролисати; 2. идиом који сваки говорник језичке заједнице поседује у својој говорној бази, који се природним током усваја као матерњи; језик који се не учи, већ се усваја. Због оваквог начина усвајања народни језик преноси се с генерације на генерацију и има своју имплицитну норму коју његови говорници интуитивно осећају. Народни језик користи се у незваничним приликама, за разлику од стандардног, за којим посежемо у званичној, службеној комуникацији.