етимолошки правопис правопис заснован на етимолошким принципима, на начелу чувања порекла речи, пре свега њиховог корена, тако да у писму бележи и гласове који у изговору не постоје (нпр. „сыньˮ место „синˮ), коренски правопис, морфонолошки правопис. За разлику од фонолошког правописа, при коме се бележе гласовне алтернације у речима, у етимолошком правопису тежи се писању облика речи у којима се чувају изворне морфеме. Такође, у етимолошком правопису тежи се писању страних имена у изворном облику, онако како се пишу у језику из кога долазе. По етимолошком правопису писало би се србски (ум. српски), сладка (ум. слатка), изшетати (ум. ишетати), подписати (ум. потписати) итд. Етимолошки правопис је био заступљен у славeнoсрпској епоси развоја српског књижевног језика, док је удаљавање од тог принципа почело у 19. веку активношћу Саве Мркаља, Вука Стефановића Караџића и Ђуре Даничића. Поједини остаци етимолошког правописног начела огледају се данас у примерима као што су нпр. представа, подстанар, председник, вођство и сл.
Литература:
Милановић, Александар, Кратка историја српског књижевног језика, Београд: Завод за уџбеника и наставна средства, 2004.