правопис 1. општеприхваћени систем правила којима се уређује исправно писање речи и употребе реченичних знакова једног језика, ортографија. Сам назив правопис је калк према грчком термину ортографија (од грчких речи orthos – „исправно” и grapho — „писмо”). Правописом се прописује једнообразан начин употребе писмених знакова, интерпункције, скраћеница, малог и великог слова, спојеног и одвојеног писања речи, транскрипције имена из страних језика и др. у писаном језику. Правопис може бити етимолошки (или историјски), морфонолошки и фонетски (фонолошки). Фонетски правопис, који се примењује у српском језику, своја правила писања заснива на начелу да сваком гласу у говору одговара посебан знак у писму и да се у писању обележава глас који се чује у изговору речи, а не онај који је у вези са пореклом речи или дела речи. Такво обележавање гласа фонетски правопис налаже и у промени облика и у творби речи, нпр. у промени речи сладак мора се писати: слатка, слатко, слатким, слатки, слатких…, зато што се тако чује у изговору (звучно д испред безвучног к алтернира са т). 2. књига у којој је одштампан скуп правописних (понекад и граматичких) правила, обично са правописним речником на крају. Исп. етимолошки правопис.