глас (псл. *golsъ, стсл. гласъ) звук који настаје низом покрета говорних органа који утичу на кретање ваздушне струје и стварање звучних таласа. Г. је основна јединица и предмет изучавања лингвистичке дисциплине која се зове фонетика. Артикулација, односно настанак гласа, почиње тако што се ваздушна струја истисне из плућа издисајем (експирацијом), приликом чега се плућа скупљају, запремина ваздуха у плућима опада, а ваздушни притисак расте. Након тога, ваздушна струја пролази кроз душник и гркљан, где се налазе гласне жице, те се ваздушна струја претвара у карактеристичан звук – основни тон (F0). Поред основног (фундамендалног) тона, гласне жице ће произвести и низ хармоника, односно низ умножених фреквенција основног тона. Уколико гласне жице трепере настају звучни гласови, а уколико гласне жице не трепере настају безвучни гласови. Што је треперење гласних жица спорије, производе се нижи тонови. Такође, што су гласне жице тање, г. је виши, а што су дебље, г. је нижи. Тон који настаје у глотису уобличава се у резонаторима, и то су: усна, носна и ждреона дупља. Сваки човек има посебну боју гласа, јер се облик резонатора разликује од човека до човека. Појачавањем фреквенције сложеног звука уз помоћ резонанције мења се и боја звука. Појачавањем високих хармоничних тонова добија се светли, акутни тон, док се појачавањем основног тона или ниских хармоничних тонова добија тамни, грависни тон. Гласови се класификују на основу места и начина артикулације. Примарна класификација гласова дели их у односу на то да ли ваздушна струја пролази потпуно слободно или наилази на неку препреку у усној дупљи, на вокале и консонанте, који се даље деле на сонанте и праве консонанте. Вокали се према хоризонталном положају језика у усној дупљи деле на вокале предњег (и, е), средњег (а) и задњег реда (о, у). Према вертикалном положају језика вокали могу бити високи (и, у), средњи (е, о) и ниски (а). Према отворености усне дупље вокали могу бити затворени (и, у), средње отворени (е, о) и отворени (а). На основу положаја усана при артикулацији вокала усне могу бити: заокружене (о, у), развучене (и, е) или неутралне (а), те се вокали деле на лабијализоване (о, у) и нелабијализоване (и, е, а). При артикулацији правих консонаната фонациона струја наилази на препреку у усној дупљи која може бити потпуна преграда или теснац, док при артикулацији сонаната фонациона струја наилази на препреку, али та препрека не утиче значајно на њен ток. Према начину артикулације, који се одређује на основу начина на који фонациона струја превазилази препреку у усној дупљи, прави консонанти се у српском језику деле на фрикативе (с, ж, з, ш, ф, х), експлозиве (п, т, к, б, д, г) и африкате (ћ, ђ, ч, џ, ц), а сонанти на назале (м, н, њ), латерале (л, љ), полувокале (в, ј) и вибранте (р). Према месту артикулације, које се одређује у односу на место на коме се успоставља препрека фонационој струји, консонанти се деле на лабијале (билабијале – п, б, м и лабиодентале – в и ф), дентале (т, д, с, з, ц), алвеоларе (л, р, н), палатале (ј, љ, њ, ћ, ђ, ж, ш, ч, џ), веларе (к, г, х). Гласови се према аудитивним особинама разликују по висини, јачини, трајању и боји. Г. је конкретна реализација фонеме, чијим се изучавањем бави лингвистичка дисциплина која се зове фонологија. Фонема је скуп различитих дистинктивних и редундантних обележја, на основу којих се једна фонема разликује од друге. Гласовни систем српског језика чини 30 гласоав који се класификују и дефинишу на основу дистинктивних обележја. Дистинктивна функција гласа омогућава разликовање исказа. Исп. артикулација, говорни органи, фонема, фонетика.
Литература:
Петровић, Драгољуб, Снежана Гудурић, Фонологија српског језика, Београд: Институт за српски језик САНУ – Београдска књига – Матица српска, 2010.
Симић, Радоје, Бранислав Остојић, Основи фонологије српског књижевног језика, Београд: Универзитет, 1996.