артикулација (лат. articulatio) низ покрета говорних органа који својим деловањем утичу на кретање ваздушне струје и настајање гласа. А. може бити орална, назална, фарингална и глотална. У српском језику постоје само орална артикулација, приликом које ваздушна струја пролази само кроз уста, и назална артикулација, приликом које ваздушна струја пролази и кроз уста и кроз нос. Гласови се класификују на основу места и начина изговора у гласовном апарату. Примарна класификација гласова дели их у односу на то да ли ваздушна струја пролази потпуно слободно или наилази на неку препреку у усној дупљи, на вокале и консонанте, који се даље деле на сонанте и праве консонанте. При артикулацији правих консонаната, фонациона струја наилази на препреку у усној дупљи која може бити потпуна преграда или теснац, док при артикулацији сонаната, фонациона струја наилази на препреку, али та препрека не утиче значајно на њен ток. Према начину артикулације, који се одређује на основу начина на који фонациона струја превазилази препреку у усној дупљи, прави консонанти се деле на фрикативе (с, ж, з, ш, ф, х), експлозиве (п, т, к, б, д, г) и африкате (ћ, ђ, ч, џ, ц), а сонанти на назале (м, н, њ), латерале (л, љ), полувокале (в, ј) и вибранте (р). Према месту артикулације, које се одређује у односу на место на којем се успоставља препрека фонационој струји, консонанти се деле на лабијале (билабијале – п, б, м и лабиодентале – в и ф), дентале (т, д, с, з, ц), алвеоларе (л, р, н), палатале (ј, љ, њ, ћ, ђ, ж, ш, ч, џ), веларе (к, г, х). Општу артикулациону базу, заједничку за све језике света, чине: мозак, дисајни органи и гласовни канал. Артикулациону базу појединачног језика чини скуп изговорних навика говорника тог језика и она се разликује од језика до језика. Артикулациони покрет чине три фазе: заузимање артикулационог положаја, држање артикулационог положаја и опуштање. Делови говорног апарата који учествују у артикулацији називају се, у ширем смислу, артикулаторима и могу бити покретни и активни (језик, усне, доња вилица) и непокретни и пасивни (горња вилица са предњонепчаним луком, зуби). Артикулација се посматра као континуум производње гласа. Коартикулација је тип артикулације који подразумева да су приликом изговора гласа укључене две тачке артикулације, те се препрека фонационој струји формира на два места. Доминантна тачка артикулације представља примарну артикулацију. Секундарна артикулација подразумева да поједини гласови, поред примарног места артикулације, стварају додатну препреку на уснама, предњем непцу, задњем непцу или у ждрелу и тако настају лабијализовани, палатализовани, веларизовани и фарингализовани гласови. Примери секундарне артикулације су палатализација, веларизација, фарингализација и лабијализација. Постоје и тумачења коартикулације, када она подразумева да се гласови у гласовном низу могу прилагођавати један другом. Француски лингвиста Андре Мартине је термином двојна артикулација означавао два нивоа структуре на којима се језик организује: прва артикулација је када се говор може рашчланити на језичке јединице које имају значење (морфеме, речи), а друга артикулација је када се се те јединице могу даље анализирати у гласовне јединице без значења (фонеме). Исп. глас, говорни органи.
Литература:
Батас, Ана, „Примарно и секундарно место артикулације”, Књижевност и језик LXII/3–4, 2015, 249–259.
Петровић, Драгољуб, Снежана Гудурић, Фонологија српског језика, Београд: Институт за српски језик САНУ – Београдска књига – Матица српска, 2010.
Malmberg, Bertil, Fonetika, Sarajevo: Svjetlost – Zavod za udžbenike, 1974.