артикулациона фонетика

артикулациона фонетика грана фонетике која се бави функцијом говорних органа у процесу формирања гласова. Фонетика се дели на три главне гране: акустичку фонетику, која проучава физичка својства гласова, а. ф., која проучава физиолошка својства гласова и артикулацију говора, и аудитивну фонетику, која проучава перцепцију гласова. А. ф., физиолошка или моторичка фонетика, ослања се на анатомију и физиологију и описује скуп покрета говорних органа који утичу на кретање ваздушне струје и формирање гласа – артикулацију. А. ф. прати кретање ваздушне струје, произведене у апарату за дисање, кроз гркљан (ларинкс), у којем треперењем или мировањем гласних жица настаје звучна енергија, односно основни (ларингални) тон који затим пролази кроз резонаторе (ждрело, усну и/или носну шупљину), у којима настају модификације које му дају посебан тон и боју и одакле излази потпуно формиран глас. У српском језику постоје два типа артикулације, који се одређују у односу на положај меког непца (велума) – ако је меко непце подигнуто и затвара горњи део фаринкса долази до артикулације оралних гласова и оралне артикулације, а ако је спуштено и оставља отворен пролаз према носу долази до артикулације назалних гласова и назалне артикулације. Усна дупља има важну улогу у настајању и модификацијама основног тона. У усној дупљи налазе се: језик, усне, алвеоле, тврдо непце, меко непце, ресица и зуби. Артикулациону базу неког језика чини скуп изговорних навика припадника тог језичког кода и она се разликује од језика до језика, иако је општа артикулациона база, као метајезичка појава, јединствена за све људе и за све језике света. На основу артикулационих параметара, а. ф. класификује гласове према начину и месту артикулације. Према начину артикулације, покретима и положају појединих делова говорног апарата, гласови се у српском језику деле на: експлозиве (праскаве сугласнике или плозиве), фрикативе (струјне сугласнике), африкате (сливене сугласнике), сонанте (гласнике) и вокале (самогласнике). Сонанти се, према начину артикулације, деле на назале, латерале, полувокале и вибранте. Према месту артикулације, месту формирања препреке, гласови се у српском језику деле на: уснене (лабијалне, који се даље деле на билабијалне (двоуснене) и лабиоденталне (уснено-зубне)), зубне (денталне), надзубне (алвеоларне), предњонепчане (палаталне) и задњонепчане (веларне) гласове. На основу положаја језика који учествује у артикулацији гласови се деле на апикалне, ламиналне и дорзалне. Постоји и посебна класификација вокала у српском језику према којој се они на основу хоризонталног положаја језика деле на вокале предњег, средњег и задњег реда, а на основу вертикалног положаја језика на високе, средње и ниске вокале, као и класификација на основу положаја усана, које могу бити заобљене, развучене и неутралне и на основу отворености усног отвора, који може бити отворен, полуотворен или затворен. Артикулациона и акустичка својства гласова су у међусобној вези, те при анализи гласа акустички утисак звучности прати активно учешће гласних жица. Традиционална фонетска истраживања вршила су се помоћу палатографа и палатограма, који представљају отиске језика на вештачком непцу, као и помоћу електрокимографије, која бележи покрете мишића при творби гласа и електроарометрије, која бележи протока ваздуха кроз усну дупљу и носне шупљине. Највећи број радова из области фонологије српског језика заснован је на достигнућима артикулационе фонетике. Исп. фонетика, акустичка фонетика, аудитивна фонетика, експериментална фонетика, говорни органи, артикулација.

Литература:
Петровић, Драгољуб, Снежана Гудурић, Фонологија српског језика, Београд: Институт за српски језик САНУ – Београдска књига – Матица српска, 2010.
Subotić, Ljiljana, Dejan Sredojević, Isidora Bjelaković, Fonetika i fonologijа: ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika, Filozofski fakultet: Novi Sad, 2012.