акустичка фонетика грана фонетике која проучава физичка својства гласова; физичка фонетика. Фонетика се дели на три главне гране: акустичку фонетику, која проучава физичка својства гласова, артикулациону фонетику, која проучава физиолошка својства гласова и артикулацију говора, и аудитивну фонетику, која проучава перцепцију гласова. А. ф. представља дисциплину у оквиру које се лингвистика прожима са физиком, математиком и информатиком. Ослањајући се на акустику, науку о звуку, а. ф. проучава висину, јачину и трајање звука, наспрам којих се посматрају физичке законитости које се тичу звука: висину условљава фреквенција, јачину звука условљава величина амплитуде трептаја, док је трајање звука условљено трајањем треперења звучних тела. Гласне жице вибрирају и изазивају покретање честица ваздуха које се налазе у њиховој околини. Број вибрација, тј. осцилација, отварања и затварања гласница у јединици времена представља фреквенцију звучног таласа, која се изражава у херцима (Hz). Људско ухо региструје таласе од 16 Hz до 20000 Hz, док просечна фреквенција основног тона гласа мушкараца износи од 110 Hz до 150 Hz, а просечна фреквенција основног тона гласа жена износи од 220 Hz до 250 Hz. Субјективни осећај фреквенције је висина тона, те већу фреквенцију доживљавамо као виши тон. Што је већа амплитуда, највећа удаљеност честице која вибрира од равнотежног положаја, тј. распон између најниже и највише тачке фонационог таласа, већи је интензитет звука. Интензитет звука указује на количину енергије која прође кроз одређени попречни пресек у јединици времена и изражава се у децибелима (dB). На основу наведених параметара дефинишу се акустичке особине гласова на основу којих а. ф. гласове разврстава на вокале и консонанте. Вокали се посматрају као тонови, зато што код вокала не постоји физичка препрека протоку фонационе струје кроз артикулациони апарат, а консонанти као шумови, зато што приликом њихове артикулације фонациона струја наилази на препреке које мењају физичке особине гласа. На основу акустичких особина, вокали се деле на акутне и грависне, као и на дифузне и компактне. Врста препреке консонанте разврстава на звучне и безвучне, са једне стране, односно на праве консонанте и сонанте, са друге стране. Гласови се у оквиру акустичке фонетике приказују спектралним сликама, пратећи линију кретања основног тона (Ф0), и осцилограмима, сликама кретања звучног таласа. Артикулациона и акустичка својства гласова су у међусобној вези, те при анализи гласа акустички утисак звучности прати активно учешће гласних жица. Акустичка анализа може дати тачне и објективне податке за истраживање говора. Некада су се у акустичким истраживањима користили сонограф, менгограф и кимограф, а данас се акустичка анализа врши уз помоћ рачунарске технике и посебних програма, као што су UNICE, PRAAT, SoundForge и сл. Акустичком обрадом гласовних низова српског језика баве се лингвисти, инжењери и техничари. Исп. фонетика, артикулациона фонетика, аудитивна фонетика, експериментална фонетика, резонатор, тон, фреквенција, шум.
Литература:
Петровић, Драгољуб, Снежана Гудурић, Фонологија српског језика, Београд: Институт за српски језик САНУ – Београдска књига – Матица српска, 2010.
Malmberg, Bertil, Fonetika, Sarajevo: Svjetlost – Zavod za udžbenike, 1974.
Subotić, Ljiljana, Dejan Sredojević, Isidora Bjelaković, Fonetika i fonologijа: ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika, Filozofski fakultet: Novi Sad, 2012.