црквенословенски језик термин уобичајен за каснију фазу првог књижевног језика Словена, од XII века. Његове варијанте, устаљене од тог времена, с карактеристикама појединих словенских језика, називају се редакцијама (нпр. српска редакција црквенословенског језика, тј. српскословенски језик, руска редакција црквенословенског језика, тј. рускословенски језик). Током векова који су следили црквенословенски језик био је „основно оруђе културе” не само православних словенских народа већ донекле и Хрвата, али и Румуна, који су примивши православну веру, примили и словенску литургију, те је одатле потекла посебна румунска редакција црквенословенског језика. Како је разлика између народног језика и цркенословенског језика код Румуна била највећа, румунски језик је потиснуо црквенословенски језик из Цркве још у XVII веку.
У ареалу Slavia orthodoxa редакције су функционисале као варијанте јединственог црквенословенског језика. Разлике међу редакцијама црквенословенског језика превасходно су биле на фонолошком плану, и то у области вокалског система, док је у домену морфологије, синтаксе и лексике било далеко мање разлика. Промене у сфери вокализма најмање су нарушавале систем црквенословенског језика као целину, односно јединство редакцијских језика. Црквенословенски језик високог стила, у основи старословенски донекле прилагођен српском, руском или бугарском начину изговора, дуго је био језик цркве, али и средство оригиналног књижевног стваралаштва. Дело написано на рускословенском лако се преносило на српскословенски језик, као што се и књига написана бугарском редакцијом уз минималне измене (у сфери вокализма углавном) преписивала руском или српском редакцијом. Слободно кружење књиге говори о тежњи православних Словена, наследника византијске културе, да чувањем језичког јединства очувају културно јединство. Скуп свих заједничких црта различитих редакција представљао би тако својеврсну норму црквенословенског језика, с једне стране, док би, с друге стране, редакцијске особености имале статус варијанти.
Српска редакција црквенословенског језика функционисала је као књижевни и црквени језик код Срба све док је из политичких и културолошких разлога није заменила руска редакција црквенословенског језика у XVIII веку. Замена српске редакције руском удаљила је књижевни и црквени језик Срба од народног језика. Такође у XVIII веку рускословенски је преовладао и у Бугарској цркви, те је тако црквенословенски језик у живој употреби сведен само на руску редакцију. У богослужењу у Српској православној цркви и данас се употребљава рускословенски језик, који се, по својој намени, обично назива црквенословенски језик. Исп. варијанта, језик, морфологија, народни језик, норма, синтакса, систем, српскословенски језик, стандардни (књижевни) језик, старословенски језик.
Литература:
Грковић-Мејџор, Јасмина, „О методологији проучавања црквенословенског језика”, у: Списи из историјске лингвистике, Сремски Карловци – Нови Сад, 2007, 427–442.
Ђорђић, Петар, Историја српске ћирилице. Палеографско-филолошки прилози, Београд, 1987.
Ивић, Павле, Преглед историје српског језика, Сремски Карловци − Нови Сад, 1998.
Ивић, Павле, Српски народ и његов језик, Сремски Карловци – Нови Сад, 2001.
Савић, Виктор, „Рани старословенски језик и српска редакцијска писменост”, Српска књижевна реч у својим првим столећима, Подгорица–Ниш, 2019, 31–56.