рускословенски језик 1. књижевни језик руске редакције (рецензије) старословенског језика, који је половином XVIII века испуњавао функцију општег књижевног језика код Срба, потискујући дотадашњи српскословенски језик; славенски/славјански језик, (ново)црквенословенски језик, рускоцрквен(ословенск)и језик. Термин рускословенски језик устаљен је у научној литератури XX века као пандан термину српскословенски језик, захваљујући проф. Александру Младеновићу. У дијахроној перспективи, терминолошко одређење овог књижевно-језичког типа варирало је током времена, што је довело до паралелне употребе више различитих термина. Старији назив славенски или славјански језик, преузет од Руса, коришћен је у XVIII и у првој половини XIX века, а затим замењен термином црквенословенски језик у црквеним и научним круговима. Преузимање и учвршћивање рускословенског језика у српској средини с почетка треће деценије XVIII века имало је епохалан значај за језик и културу Срба. Тај изузетно важан културно-историјски догађај условљен је био ванјезичким моментима: црквеним, националним, политичким и просветним. Оснивањем ‘славенске школе’ 1. октобра 1726. године у Сремским Карловцима, потом у Београду, а у наредним деценијама и у другим српским крајевима, започето је усвајање рускословенског језика. До средине XVIII века, радом и утицајем руских учитеља Максима Терентјевича Суворова и Емануила Козачинског, рускословенски је постао нови језик цркве, писмености, образовања и културе, а ту функцију је дотад испуњавала, преко пет векова стара, српска редакција (рецензија) старословенског језика (српскословенски језик). С обзиром на то да се усвајао у већој или мањој мери високи и средњи стил рускословенског језика, путем пристиглих књига из руских штампарија: богослужбених, духовних издања и руске световне (школске, научне и уметничке) литературе, он је имао велики престиж над народним српским језиком, нарочито због развијених могућности у сфери аспрактног изражавања, захваљујући својој старословенској основи. Међутим, под утицајем српског народног (пре свега шумадијско-војвођанскиг дијалекта) и српскословенског језика, рускословенски језик се модификовао, посрбљавао, те је тако створена српска верзија односно редакција рускословенског језика. Са појавом славеносрпског типа књижевног језика током друге половине XVIII века, рускословенски језик се све више ограничавао на богослужбену и црквеноадминистративну функцију, напустивши своју књижевнојезичку службу у текстовима световне садржине. Заговорници рускословенског као књижевног језика били су књижевници Григорије Трлајић и Павле Кенгелац, док су аутори рускословенских (славенских) граматика и приручника били: Аврам Мразовић, Димитрије Тирол, Георгије Захаријадис и Павле Соларић. Улога рускословенског језика у формирању српског књижевног језика огледа се првенствено у стварању славеносрпског типа књижевног језика у предвуковском и у првим деценијама вуковског периода, као и у реформисању српске азбуке. У погледу лексичког састава, присвајањем рускословенског језика сачуване су многе црквенословенске речи са гласовним обележјима руске или српске редакције. Разликовање рускословенске и српскословенске лексике према фонетском критеријуму је условно, јер се тиме одређују фонетске одлике редакција а не тумачи се порекло речи, с обзиром на то да су неке речи преузете из рускословенског у XVIII–XIX веку, а затим модификоване у духу српскословенског језика. Фонетске специфичности, по којима се издвајају речи преузете из рускословенског, тичу се: рефлекса полугласника задњег и предњег реда [ъ] > о (нпр. срп. состав од рсл. составъ < цсл. sxstavx, уп. [ъ], [ь] > [ь] > а у ссл. sqstavq, срп. састав) и [ь] > е (нпр. срп. отeчество од рсл. отечество < цсл. otqCqstvo, уп. ссл. otqCqstvo, срп. отачаство), рефлекса назала предњег реда [ę] > а (нпр. срп. начало од рсл. начало < цсл. naCAlo, уп. [ę] > е у ссл. naCelo, срп. начело), рефлекса вокалног [r̥] и [l̥], тврдог [r̥] и [l̥] и меког [r̥] и [l̥] > ор, ер, ол (нпр. срп. горд од рсл. гордый/гръдыи < цсл. grxdx, уп. с рефлексима р, л у ссл. grqdq, срп. грд), јекавског изговора јата [ě], вредности сугласничког спој щ као шч (нпр. срп. просвјешченије од рсл. просвҍщенїе < цсл. prosvy{eniE, уп. екавски изговор јата и щ > шт у ссл. prosvy{eniE, срп. просвештеније) итд. Према Павлу Ивићу, речи с изразитим рускословенским гласовним обележјима најчешће спадају у религиозну или црквену сферу, као жрец или двери, или у моралну или психолошку, као бодар, ревност, праведан итд. Многе од њих употребљавале су се још од српскословенске епохе, те су у XVIII–XIX веку ревитализоване под утицајем односно посредништвом рускословенског језика све до савременог језика (нпр. васпитати, поборник, убедити итд.). Речи преузете из рускословенског језика из периода славеносрпског књижевног језика (из друге половине XVIII и прве половине XIX века) називају се славенизмима, мада се тај термин доста широко односи на све речи словенског (црквенословенског, рускословенског, српскословенског, руског) порекла, које не припадају српском народном језику. С обзиром на то да руски књижевни језик представља амалгам руског народног језика и руске редакције црквенословенског језика, у литератури се под називом русизам подразумева реч чисто руске провенијенције и из рускословенског језика. Рускословенска лексика у руском књижевном језику (рус. славянизмы) представља старословенски и црквенословенски нанос, постао од XI века уношењем црта руског народног језика у старословенски језик и у периоду тзв. другог јужнословенског утицаја крајем XIV и током XV века, продором јужнословенске писмености у Русију након османлијске најезде на Балкан. Током XVIII века, у време формирања савременог руског књижевног језика, рускословенски језик је све више слабио, ограничавајући се на црквену употребу, да би у у XIX веку постао, и остао до данас, богослужбеним језиком Руске православне цркве.
2. богослужбени језик Српске православне цркве, званично преузет у трећој деценији XVIII века, настојањима митрополита Мојсија Петровића (1713–1730), примењује се до данас; (ново)црквенословенски језик, рускоцрквенословенски језик. На основу језика који се употребљава у Српској православној цркви израђена су два речника: Речник црквенословенског језика Сава Петковића (Сремски Карловци 1935) и Црквенословенски речник Јована Живковића (Сремски Карловци 1901), и уџбеник Основи црквенословенског језика (са кратким освртом на историју и палеографију старословенског језика) протојереја професора Славка Љ. Зорице (Сремски Карловци 1996). Исп. српскословенски језик, црквенословенски језик, славеносрпски језик, славенизам.
Литература:
Ахманова О. С., Словарь лингвистических терминов, Издательство «Советская энциклопедия», Москва, 1966.
Бајић, Ружица, Богослужбени језик у Српској православној цркви (прошлост, савремено стање, перспективе), Београд: Манастир Бањска и Институт за српски језик САНУ, 2007.
Большой энциклопедический словарь. Языкознание, Главный редактор В. Н. Ярцева, Научное издательство »Большая Российская энциклопедия«, Москва, 1998.
Гутков, Владимир П., Славистика – србистика, Изабрани радови, Завод за уџбенике и наставна средства, Вукова задужбина, Матица српска 2005.
Ивић, Павле, Преглед историје српског језика, Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1998.
Ивић, Павле, Кашић, Јован, О језику код Срба у раздобљу од 1804. до 1878. године, поглавље у књизи: Историја српског народа. Пета књига. Други том: Од првог устанка до Берлинског конгреса 1804–1878, Београд, 1981, 311–380.
Јанковић, Јелена, Етимологија у часопису „Наш језик”, необјављена докторска дисертација, Београд: Филолошки факултет, 2017.
Јанковић, Јелена, „Варијантност лингвистичке терминологије у србистици код именовања лексике преузете из словенских језикаˮ, Studia z Filologii Polskiej i Słowiańskiej 56, Instytut Slawistyki Polskiej Akademii Nauk, Warszawa, 2021.
Кречмер, Ана, Вукова реформа и језичка полемика славеносрпских писаца, Вук Стефановић Карџић (1787–1864–2014), Научни скуп Српске академије наука и уметности, књ. CLVI, Одељење језика и књижевности књ. 27, Београд, 2015, 137–144.
Малић, Драгица, „Рјечник ЈАЗУ као показатељ јединствености хрватскосрпског дијасистема и посебности варијаната стандардног језикаˮ, Наш језик XXV/1–2, 1981: 24–62.
Младеновић, Александар, Славеносрпски језик – студије и чланци, Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада, 1989.
Младеновић, Александар, Историја српског језика, Одабрани радови, Београд: Чигоја, 2008.
Ранковић, Зоран, „О неким елементима црквенословенског језика у прописима и уредбама Митрополије београдскеˮ, Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати 13, 2013, 100–104.
Русский язык. Энциклопедия, гл. ред. Ю.Н. Караулов, 2-е изд., перераб. и доп., Москва: Большая Российская Энциклопедия, Дрофа, 1997.
Стијовић Светозар, Славенизми у Његошевим песничким делима, Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1992.
Чигоја, Бранкица, „О Вуковим називима за раније типове нашег књижевног језикаˮ, Научни састанак слависта у Вукове дане 17(2), 1988, 169–176.
Чигоја, Бранкица, „Називи књижевног језика у дијахроној перспективиˮ, Научни састанак слависта у Вукове дане 32/3, Терминолошка стандардизација лингвистичког описа савременог српског језика, Београд, 2003, 289–294.
Чигоја, Бранкица, „Резултати испитивања назива српског књижевног језика у прошлости у радовима Александра Младеновићаˮ, Научни састанак слависта у Вукове дане 33/3, Терминолошка стандардизација лингвистичког описа савременог српског језика (2), Београд, 2004, 235–244.
Чигоја, Бранкица, „Славенизми – допринос Светозара Стијовића проучавању термина славенизамˮ, Научни састанак слависта у Вукове дане 34/3, Терминолошка стандардизација лингвистичког описа савременог српског језика (3), Београд, 2005, 315–321.