прасловенски језик припада индоевропској језичкој породици у коју спадају и балтички језици, германски, романски, келтски, албански, грчки, јерменски и индоирански. Овој породици језика припадали су и многи мртви језици, антички, те у мањем броју и средњовековни језици, који су били у употреби у разним деловима Европе и Азије. Сви ови језици воде порекло од једног, праиндоевропског језика, који није забележен. Њиме се говорило неколико миленијума пре наше ере, највероватније негде у источној Европи или западној Азији. Прасловенски језик, као и праиндоевропски, може се реконструисати методама компаративне лингвистике, али свакако да је наука у предности када је реч о реконструкцији прасловенског језика, будући да није прошло више од три-четири века од распада прасловенске заједнице до настанка првих писаних извора на словенским језицима. Дијалекат на који су Ћирило и Методије око 863. године превели прве богослужбене књиге, који ми данас називамо старословенским језиком, био је и даље врло сличан прасловенском језкику. Према томе, проучавање старословенског језика, односно језика сачуваних канонских старословенских споменика игра веома важну улогу у одређивању особина прасловенског језика. С друге стране, садашњи однос словенских језика (јужни, источни и западни словенски језици) представља резултат дугог историјског процеса диференцијације прасловенског језика на дијалекте, а упоредна граматика словенских језика компаративном методом открива особине прасловенског језика и показује како се постепено дошло до садашњег стања у словенским језицима. Исп. дијалекат, индоевропска језичка заједница (породица), језик, компаративна лингвистика, мртви језик, старословенски језик.
Литература:
Грковић-Мејџор, Јасмина, „Увод у историјску синтаксу”, у: Списи из историјске лингвистике, Сремски Карловци − Нови Сад, 2007, 11–60.
Ивић, Павле, Преглед историје српског језика, Сремски Карловци − Нови Сад, 1998.
Куљбакин, Стјепан М., Старословенска граматика, Београд, 1930.