прајезик језик који се сматра заједничким претком одређене групе генетски сродних језика; протојезик. П. се најчешће хипотетички успоставља компаративно-историјском реконструкцијом, као у случају прасловенског језика за породицу словенских језика или праиндоевропског за индоевропску језичку породицу. Резултати реконструкције језичких јединица неког прајезика могу бити представљени у речнику, нпр. најпознатија су два речника (краковски и московски) у којима је реконструисан прасловенски лексички фонд: Słownik prasłowiański, Zakład Narodowy im. Ossolińskich, Wrocław etc. 1974– и Этимoлoгический словарь славянских языков, Издательство „Наука“, Москва 1974–. У ретким случајевима, п. је посведочен у писаним изворима, као што је латински језик у оквиру романске групе језика. Исп. индоевропска језичка заједница (породица), прасловенски језик.
Литература:
Бугарски, Ранко, Језици, Нови Сад, 1993.
Вучковић, Снежана, Повест словља, Београд: Филолошки факултет, 2017.
Enciklopedijski leksikon. Srpskohrvatski jezik, Asim Peco, Živojin Stanojčić (ur.), Beograd: Interpres, 1972.