старословенски језик први књижевни језик Словена. У вези с његовим стварањем јесте делатност Ћирила и Методија. Међутим, оригинални текстови њиховог превода најнеопходнијих богослужбених књига с грчког језика нису сачувани, као ни преводи њихових ученика. Стога о одликама првог књижевног језика Словена сазнајемо на основу каснијих преписа, који припадају углавном XI веку, те тако и овај језик можемо назвати језиком канонских старословенских споменика. Он се од старословенског језика из ћирилометодијевског периода донекле морао разликовати с обзиром на временску дистанцу која постоји између Великоморавске мисије и сачуваних старословенских споменика. Када је реч о самом називу за најстарији књижевни језик Словена, треба истаћи и постојање другачијих термина. За назив староцрквенословенски (altkirchenslavisch) залагали су се Вондрак и Лескин, а њиме се указује на најстарији период словенског црквеног језика. Постоји и назив старобугарски, који је такође подржавао Лескин. Оваквим називом истиче се „етничко порекло” првог књижевног језика Словена, што свакако не може бити прихватљиво с обзиром на то да се у време настанка словенске писмености ниједан словенски народ није називао бугарским именом. Најмлађи јесте назив старомакедонски језик, којим се у првом реду указује на порекло Солунске браће. Иако је засигурно књижевни језик Словена, на који су прве књиге преводили Ћирило и Методије, представљао „књижевну обраду једног говора из околине Солуна” који су они добро познавали од детињства, с доласком у Велику Моравску морали су донекле и сâм језик прилагодити локалним језичким особинама како на фонетско-фонолошком, тако и на морфолошком и лексичком нивоу. Потом су и ученици Ћирила и Методија, настављајући рад на словенској књизи након одласка из Велике Моравске засигурно уносили нове црте локалних говора у књижевни језик. Стога првом књижевном језику Словена највише одговара неутрални назив с., за који су се залагали Фортунатов и цела његова школа, као и Меје, будући да се њиме обухватају све фазе његовог развоја од IX до XI века. Дакле, још од најранијег времена (IX–XI век) први словенски литургијски језик, с., имао је своје варијанте, редакције, али се пре њиховог стварања свакако мора претпоставити постојање тзв. солунске верзије старословенског језика. Убрзо Солунска браћа формирају и моравску, те панонску варијанту старословенског језика, након чега њихови ученици директно утичу на стварање источнојужнословенске редакације (бугарске/бугарско-македонске) старословенског језика. Затим је под утицајем источнојужнословенске редакције трајно преобликована српска редакција (X или XI–XII век). Према томе, у најранијем периоду постојања првог књижевног језика Словена, до XII века, за један споменик могло би се тврдити да истовремено припада и старословенском канону и појединој редакцији с. Већ од XII века наступа период различитих варијанти, редакција црквенословенског језика.
Сачувани старословенски споменици се, према азбуци којом су писани, деле на глагољске и ћирилске. Најстарији сачувани споменици писани глагољицом јесу Кијевски мисал (X в.) и Прашки листићи (XI в.), Зографско јеванђеље (X–XI в.), Маријино јеванђеље (X–XI в.), Асеманијево јеванђеље (XI в.), Синајски псалтир (XI в.), Синајски еухологиј (XI в.) итд. Најстарији међу ћирилским споменицима јесу: Самуилов натпис (993. г.), Битољски натпис (1015−1018. г.), Савина књига (XI в.), Супрасаљски зборник (XI в.), Одломци јеванђеља Ундољског, Хиландарски одломци, Зографски одломци, Македонски ћирилски одломак, Мостичев натпис, Темнићки натпис, Добруџански натпис (вероватно XII в., судећи по правописним одликама), Преславски натпис. Исп. азбука, варијанта, глагољица, стандардни (књижевни) језик, језик, реконструкција, црквенословенски језик.
Литература:
Ђорђић, Петар, Историја српске ћирилице. Палеографско-филолошки прилози, Београд, 1987.
Куљбакин, Стјепан М., Старословенска граматика, Београд, 1930.
Савић, Виктор, „Рани старословенски језик и српска редакцијска писменост”, Српска књижевна реч у својим првим столећима, Подгорица–Ниш, 2019, 31–56.