устав (уставно писмо) најстарији тип ћирилице којим су писане прве старословенске ћирилске књиге које су биле уставне, односно богослужбене. Слова су симетрична, смештена између две повучене или једне повучене, а друге замишљене линије, при чему се приликом писања разликују дебеле и танке линије. Ове одлике уставног писма односе се на рукописе, а не на натписе. Међутим, већ у XI веку у сачуваним старословенским споменицима види се да нека слова нарушавају дволинијску схему залазећи у доњи или горњи међупростор. И у српском уставном писму нарушавана је симетрија слова, што се види у споменицима с краја XII века. Српска уставна ћирилица стабилизовала се у XIV веку, баш као и рашки правопис. У првој половини XIV века у уставу нема већих промена у односу на XIII век, али је развој писма текао даље. Промене које се догађају остају у домену различитих варијанти слова. У другој половини XIV века, те након губљења самосталности долази до крупнијих промена у културном животу Срба. Уређени рашки правопис и у. с устаљеним типовима слова замењују се полако ненормализованим ресавским правописом, у којем долази до увођења других словних облика – слова враћених из старословенске азбуке, преузетих из грчке ћирилице или из брзописа. Ова нова варијанта устава позната је под називом полуустав. Према мишљењу П. Ђорђића, овај назив није прихватљив и било би боље користити термин устав ресавског периода с обзиром на то да су се овом варијантом устава писале и штампале уставне (богослужбене) књиге. Ресавска варијанта устава је у XV веку потиснула рашку. С извесним варијантним разликама, словни типови из XV прелазе и у XVI век, а на исти начин у XVII век прелазе слова из претходног века. О ћирилици с почетка XVIII века постоје подаци у Буквару из 1717. године, у којем се налазе таблице устава и брзописа.
У. се јавља у две форме – у свечаној, тј. калиграфској и у обичној, некалиграфској форми. Калиграфски у. карактерише разликовање дебелих и танких линија, уједначена висина и ширина, те једнак размак међу словима, као и подвлачење и надвлачење стубова слова. Када је реч о некалиграфском уставу, многе од наведених одлика или нису присутне или се недоследно примењују. Оваквим типом писма писане су како литургијске књиге, тако и књиге световног карактера. Трећи тип устава, који би се могао сматрати канцеларијским, није постојао код Срба. Исп. азбука, брзопис, варијанта, писмо, полуустав, правопис, слово, ћирилица.
Литература:
Ђорђић, Петар, Историја српске ћирилице. Палеографско-филолошки прилози, Београд, 1987.
Јерковић, Вера, „Ћирилица српскословенског периода. Палеографски приступ проучавању и општи увид у њен развој”, у: Предавања из историје језика, Нови Сад, 2004, 87–102.