термин (лат. terminus ‘свршетак, крај’) назив који се употребљава у одређеном научном, техничком и уметничком подручју; реч или скуп речи специјалног (научног, техничког и сл.) језика, грађен (креиран, прихваћен или позајмљен) у сврху тачног изражавања специјалних појмова и означавања специјалних предмета. У разним дисциплинама (науци, уметности), значи реч својствену некој дисциплини или уметности, нпр. лингвистички т. (на пример, глагол, корен речи, предикат), медицински т. (пацијент, дијагноза, стационарно лечење), економски т. (дивиденда, ревизор, биланс), итд. Све термине можемо поделити на две групе: општи термини, који функционишу у више терминолошких система (нпр. индукција, диода, пирамида, корен), и специјализовани термини, који имају фиксирано значење у једној одређеној дисциплини (нпр. именица, локатив, герунд). Сваки т. мора поседовати одређене карактеристике: фиксираност значења (није допуштена контекстуална условљеност значења термина), једнозначност (у оквиру једног терминолошког поља т. има једно значење), семантичку прецизност (мотивисани термини су најпрецизнији, на пример, клип, корен, док немотивисани или лажно мотивисани, на пример, птичија перспектива, имају мању прецизност), одсуство синонима, номинативност (служе да именују појам или појаву), деривациону способност (продуктивност у грађењу нових речи), системност (да одговара систему језика у ком се користи), структурну целовитост. Исп. терминологија, лексика.
Литература:
Mihaljević, Milica, „Znanstveno nazivlje i hrvatski jezik” Jezik, 45, 2, Zagreb, 1997, 63–67.Николић, М., Теорија језичке културе у науци о српском језику и славистици, Институт за српски језик САНУ: Београд, 2010.