лексика (грч. λεξικὸν βιβλίον [lexikòn biblíon] ‘лексикон’ < λέξις [léxis] ‘говор, реч’; фр. lexique) 1. скуп свих речи неког језика или дијалекта, његов целокупан речнички састав, лексички фонд, лексикон; систем лексема као средстава којима се именују и означавају све конкретне и апстрактне појаве и појмови у једном језику или дијалекту. Лексика, као део језичког система, представља сложено организован, уређен подсистем, чији сваки елемент – лексема, односно лексичка јединица, у свим својим граматичким и семантичким реализацијама – ступа у различите врсте односа и на разнородним нивоима се доводи у везу са другим јединицама система. Лексички фонд једног језика обухвата сву лексику која постоји у њему или је некада била присутна, а она може бити активна и пасивна. Под активном лексиком у најширем смислу подразумевају се лексичке јединице и реализације које се уобичајено срећу у писаним текстовима и живом говору. Посреди су речи општег лексикона које су у широкој употреби или су већином познате говорницима и имају их у својој лексичкој меморији. Пасивну лексику, с друге стране, представљају лексичке јединице које су ушле у језик и постоје у његовом речничком фонду, регистроване су у описним речницима, али нису у употреби и махом су непознате говорницима тог језика. С овим је у вези и подела лексичког фонда на центар и периферију: лексеме у центру далеко су заступљеније у употреби, а оне на периферији употребљавају се мање. Дакле, разликовање центра и периферије умногоме се преклапа са разликовањем активне и пасивне лексике. Лексиколози, такође, говоре о потенцијалној лексици. Лексички потенцијал представљају све лексичке реализације које су могуће у датом језику тј. спојеви који су усклађени са фонетско-морфолошким правилима и принципима творбе речи у том језику. Развој лексике једног језика подразумева, између осталог, попуњавање лексичког фонда новим речима (које се могу позајмљивати или градити на домаћем терену коришћењем лексичког потенцијала), као и „сељењеˮ лексике из центра на периферију лексичког система и, ређе, актуализацију пасивне, периферне лексике у новим оквирима. Место где ће лексичка јединица бити разврстана унутар лексичког фонда, као и начин организације лексике у једном језику – зависе превасходно од употребних карактеристика појединачних лексема. Везивање лексема за разне сфере употребе обично се назива употребним раслојавањем лексике, а информације које говоре о сферама употребе појединачних лексичких јединица веома су разноврсне. У србистици је од средине 80-их година 20. века прихваћена социолингвистичка теорија раслојавања језика М. Радовановића, а из ње проистиче и раслојавање лексичког фонда према различитим нивоима реализације језика. У том смислу, употребно раслојавање лексике може се посматрати кроз 4 категорије односно 4 нивоа раслојавања језика: 1. територијално раслојавање (постојање варијантне и дијалекатске лексике), 2. социјално раслојавање (лексика различитих социолеката – нпр. професионална лексика, терминолошка лексика, жаргонска лексика), 3. индивидуално раслојавање (лексика идиолеката – индивидуална и нераспрострањена лексика) и 4. функционално раслојавање (лексика карактеристична за функционалне стилове). Имајући у виду Радовановићеву класификацију, те шире прихваћене и детаљније класификације раслојавања у домену лексикона чији су творци Л. Липка и Д. Престон, као и лексикографски аспект, тј. раслојавање лексике које долази до изражаја у описним речницима, Д. Шипка настојао је да направи модел употребне раслојености лексике који припада искључиво домену лексикологије, без залажења у социолонгвистику и стилистику. У оквиру овог ауторовог модела значајна је класификација лексике на стандардну и нестандардну/супстандардну, тј. на лексику карактеристичну за све језичке варијетете који се обједињују под називом ’стандардни језик’ и лексику која се са аспекта стандардног језика може сматрати маркираном по разним критеријумима (обично је посреди дијалекатска лексика, својствена говорима који нису ушли у основицу стандардног језика). Имајући у виду временску раслојеност лексике, лексички фонд може се поделити према критеријуму периода у коме је лексема ушла у лексички систем датог језика, односно према њеном статус у језику у актуелном тренутку. С тим у вези, као релевантне категорије издвајају се, с једне стране, неологизми – лексеме које су се у новије време појавиле у лексичком фонду, као позајмљенице или деривати на домаћем терену и, с друге стране, застарела лексика. Нова лексика улази у језик обично у циљу именовања нових предмета и појава, али каткад и услед потребе за новом, помодном номинацијом већ постојећих реалија. Л. застарева и потискује се на периферију лексичког фонда услед различитих околности, а у великој скупини застарелих лексема издвајају се историзми (ове лексеме реферишу на реалије које више не постоје) и архаизми (ове лексеме су потиснуте из употребе и замењене савременим синонимима, али се из стилских разлога употребљавају – нпр. у књижевности). Територијално раслојавање лексике на нивоу стандардног језика може се сагледати с аспекта источне и западне варијанте некадашњег српскохрватског језика. У савременом тренутку, то може доћи до изражаја у поједниним лексичким варијантизмима које ће употребљавати говорници српског језика на територијама где је данас званично у употреби српски односно хрватски стандард. Варијантна л. може се разликовати само на фонетском или морфолошком плану (нпр. суфикси –исати/-ирати, сугл. група /шт/ или сугл. /ћ/), а варијантизми могу бити и целовите лексеме (хлеб – крух, огледало – зрцало). У категорији територијалног раслојавања нестандардне лексике издвајају се дијалектизми, регионализми, провинцијализми, локализми. Функционално раслојавање стандардне лексике подразумева маркирање лексема према сферама људске делатности у којима се одређена јединица може појавити и највећу скупину такве лексике у речничком фонду стандардног језика чине научни термини. Функционално раслојеној нестандардној лексици припадају жаргонизми (сфера социјалног сленга) – лексеме које се употребљавају за комуникацију и међусобну идентификацију припадника одређених друштвених група; као и професионализми, који се разликују од научних термина, маркирани су и припадају сфери професионалног сленга. Када је посреди раслојавање лексике независно од контекста, издваја се подела лексема према критеријумима емотивности, експресивности и евалутивног става говорника према појму о којем говори тј. критеријуму изражавања позитивне или негативне оцене о том појму. С обзиром на ове аспекте, у лексичком фонду разликују се пејоративи – лексика погрдног значења, која подразумева негативан емотивни став према референту, од хипокористика – речи одмила, тј. лексема са позитивним емотивним набојем према референту. У лексику која је маркирана ставом и емотивним односом говорника према ономе о чему је реч спадају и вулгаризми односно опсцена л. Лексички систем је отворен и отуда подложан сталним променама – нове лексичке јединице улазе у систем како би се именовали новонастали појмови и појаве до којих долази услед друштвено-историјских околности, новина у животу културно-језичке заједнице, технолошког развоја и других ванјезичких разлога. Такође, различите друштвене прилике утичу на то да постојеће јединице система могу мењати или модификовати значење, развијати нове семантичке реализације или се пак могу потискивати из употребе уколико престају да постоје реалије на које те лексеме реферишу. Постоји, дакле, више начина попуњавања лексикона као једног од видова његовог развоја, а посебно значајни инфлусивни процеси којима се обогаћује лексика сваког језика јесу позајмљивање, творба и калкирање. Позајмљивање стране лексике је веома продуктиван начин богаћења лексичког фонда сваког језика, а извори позајмљивања лексике увек су условљени друштвено-историјским приликама у којима су се налазили говорници језика којем одређени лексикон припада. Калкирање подразумева позајмљивање тј. преузимање творбених начина и модела али не и творбених елемената. Имајући ове процесе у виду, очигледно је да се лексика једног језика може посматрати и класификовати и са становишта порекла, при чему се диференцира домаћа лексика (просте речи и деривати од домаћих творбених елемената) од лексике страног порекла (позајмљенице, тућице из разних језика у општем лескичком фонду – нпр. германизми, словенизми, галицизми, оријентализми и др.; интернационализми – грецизми и латинизми чија је велика заступљеност у свим језицима последица развоја терминологије у 19. и почетком 20. века; те англицизми, као апсолутно доминантни последњих деценија у свим светским језицима, откако је енглески језик преузео улогу интернационалног језика). 2. све речи карактеристичне за неки језички варијетет, сферу употребе, стилистички слој и сл.: дијалекатска лексика, лексика разговорног језика, жаргонска лексика; терминолошка лексика, воћарска лексика, војничка лексика; архаична лексика; експресивна лексика, афективна лексика, лексика погрдног значења и сл. 3. све речи употребљене у књижевном стваралаштву једног писца чије проучавање пружа увид и сазнања о специфичностима његовог језика и стила: нпр. Андрићева лексика, лексика у делима Лазе Лазаревића, лексика Лазе Костића и сл. Исп. лексема, лексикологија, семантика, стилистика, терминологија, дериватологија, етимологија, функционално раслојавање, територијално раслојавање, неологизам, оказионализам, вулгаризам, дијалектизам, индивидуализам, позајмљеница, туђица, идиолект, социолект, жаргон, термин, стил, варијетет.
Литература:
Ахманова, О. С., Словарь лингвистических терминов, Москва: Издательство „Советская енциклопедияˮ, 1966.
Tafra, Branka, Od riječi do riječnika, Zagreb: Školska knjiga, 2005.
Šipka, Danko, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina. Novi Sad: Matica srpska, 2006.