индивидуализам а. у ширем смислу – особеност индивидуалног говора, језика, стила – идиолекта (нпр. одређеног писца). б. у ужем смислу, индивидуална лексема за коју постоји мали број потврда у језику. У литератури се веома често јавља неусаглашеност између термина индивидуализам и оказионализам, а неретко и терминолошко мешање на релацији индивидуализам – неологизам. За дефинисање индивидуализама није значајно време њиховог настанка, уласка у језик или период употребе, насупрот неологизама који се традиционално дефинишу као нове лексеме – оне чија је употреба у једном језику карактеристична за последње две-три деценије. Са аспекта порекла, индивидуализми могу бити позајмљенице или домаће речи, при чему су у другом случају, узимајући у обзир и дериватолошки аспект, обично посреди изведенице – лексеме настале на домаћем терену, коришћењем више или мање уобичајених творбених модела и творбених средстава у њиховом грађењу. У новије време, у славистичкој литератури, индивидуализми се третирају као суперординирана категорија у односу на оказионализме – творенице мање уобичајене творбене структуре и потенцијалне речи – настале по уобичајеним творбеним обрасцима. Са аспекта српске лексикографије, завређује пажњу начин обраде и употреба одговарајућих квалификатора у опису нераспрострањене лексике у дескриптивном речнику. Почетком друге половине XX в. (нпр. у Речнику САНУ) оваква лексика, углавном регистрована код истог аутора, квалификована је маркером индив., што се показало као недовољно поуздано, имајући у виду ограниченост речничког корпуса и могућност да се у допунској грађи иста лексема јави и у другим изворима. Отуда је у лексикографској пракси квалификатор индив. начелно замењен маркером нераспр. (нераспрострањен). Посматрано са стилског аспекта, индивидуализми обично настају као производ оригиналног књижевноуметничког израза односно потребе писца за посебним, експресивним, лексички богатим изражавањем у књижевном делу. Коначно, индивидуализми у одређеним околностима могу ући у општи лексички фонд и постати трајно његово обележје – обично су посреди потенцијалне речи, које својим творбеним карактеристикама и односом форме и значења испуњавају критеријуме да постану узуалне лексеме. Исп. неологизам; оказионализам; потенцијална реч.
Литература:
Драгићевић, Рајна, „Потенцијалне речи у српском језикуˮ, Научни састанак слависта у Вукове дане 38/3, 2009, 119‒127.
Драгићевић, Рајна, „Лексика квалификована као индивидуална у српским дескриптивним речницима”, у: Владислава Ружић, Слободан Павловић (ур.). Лексикологија – ономастика – синтакса. Зборник у част Гордани Вуковић. Нови Сад: Филозофски факултет, 2011, 47–57.
Ахманова, О. С., Словарь лингвистических терминов, Москва: Издательство „Советская енциклопедияˮ, 1966.
Штасни, Штасни, „Неологизми, кованице и индивидуално означене речи у Речнику српскохрватског књижевног језикаˮ, Прилози проучавању језика 28/29, 1997/1998, 87–113.
Šipka, Danko, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina. Novi Sad: Matica srpska, 2006.