језичка слика света један од кључних појмова лингвокултурологије и когнитивистике, који се може дефинисати као израз човекове способности да обликује, структурише, концептуализује слику стварности у својој културно-језичкој заједници; наивна слика света, језичка слика стварности. Сам термин потиче из лингвокултуролошких истраживања руских лингвиста (Маслова, Јурков, Зиновјева и др.), а међу српским лингвистима испитивањем језичке слике света највише су се бавили Р. Драгићевић, Љ. Поповић, С. Ристић и др. Проучавајући језик, лингвокултуролози полазе од културе и настоје, између осталог, да одговоре на питање како култура учествује у образовању језичких концепата, те у којим се компонентама лексичког значења чувају културолошки наноси. Истраживачи у овом пољу науке о језику сегментирају целовиту слику културе једне заједнице на појединачне представе, културне концепте, оличене и кумулиране у семантици појединачних речи у лексичком фонду говорника те заједнице. Лингвокултуролошке студије и анализе засноване су на становишту да су у значењима лексема садржане и социјалне и емоционално-експресивне компоненте, као и елементи знања о свету и појмовима. Отуда неки проучаваоци говоре о националној језичкој слици света, утемељеној на колективном сазнању припадника једног народа о најзначајнијим елементима националне културе – историји, традиционалним вредностима, обичајима, фолклору, књижевности и др. Језичка слика света је културолошки обојена и заједничка за све представнике једне заједнице, а до сазнања о њој долази се проучавањем и анализом језичких јединица, превасходно лексема. Језичка слика света одређеног језика представља језиком изражен и у језичким јединицама сублимиран менталитет, карактер говорника тог језика – особине језичке личности, одраз националнокултурних специфичности, колективних уверења, стереотипа, те однос целокупне заједнице према традиционалним вредностима, културним тековинама и сл. Према Ј. Бартмињском, језичка слика света представља интерпретацију стварности садржану у језику, која је резултат субјективне перцепције говорника једног језика о свету, људима, стварима, догађајима и др. Отуда се језичка слика света може одредити као израз колективне концептуализације стварности говорника датог језика. Будући да почива на човековом виђењу и појмовној категоризацији света који га окружује, она има изразито антропоцентричан карактер, али је уједно општеприхваћена и заједничка припадницима одређеног друштва као репрезентима исте културе, носиоцима колективног искуства, вредности и знања о појединим сегментима стварности. Исп. лингвокултурологија, језичка личност, концепт, концептуализација.
Литература:
Драгићевић, Рајна, Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу, Београд: Друштво за српски језик и књижевност, 2007.
Поповић, Људмила, Језичка слика стварности, Когнитивни аспект контрастивне анализе, Београд: Филолошки факултет, 2008.