лингвокултурологија (лингвистика + култура + -логија < грч. -λογία [-logía] ‘знање’, λόγος [logós] ‘реч’) најмлађа лингвистичка дисциплина, која се интензивно развија од 90-их година 20. века и проучава међусобну повезаност језика и културе. У оквиру лингвокултуролошког приступа, језик се посматра као феномен културе – он настаје и развија се у одређеном културном оквиру и уједно је преносилац културе и њен стваралац. Између језика и културе постоји константна интеракција на различитим плановима будући да се култура највећим делом уобличава захваљујући језику, кроз језик и, у великој мери, ствара у језику самом. Л. настаје на споју лингвистике и културологије и изучава како се култура једног народа манифестује у језику којим он говори, те како човеков обликује, структурише и концептуализује стварност у својој културно-језичкој заједници. Дакле, у средишту пажње обе дисциплине јесте језичка слика света.
Л. израста у засебну дисциплину на крају 20. века, када у науци о језику увелико влада антропоцентрична парадигма, оличена у поставкама, предмету и методама когнитивне лингвистике. Лингвокултуролози се у својим истраживањима умногоме ослањају на когнитивистичке методе – анализирају појмовне метафоре и културне концепте, испитују концептуализацију апстрактних појмова (емоција, мисаоних процеса, стања, вредности), користе фрејм-анализу, асоцијативну методу и др., али се фокус њихове пажње помера са онога што је у човековој перцепцији, поимању, мишљењу универзално, биолошки засновано, те својствено говорницима различитих језика – на оно што је национално посебно и културолошки специфично. Лингвокултуролошки приступ проучавању језичких појава проистиче из когнитивистичког и заснива се на идеји да је когнитивна основа универзална и заједничка говорницима свих језика, а мање или веће разлике у концептуализацији стварности и модификације у разумевању појава и појмова јављају се под утицајем културе у којој људи живе, друштвених оквира, васпитања, обичаја, традиционалних вредности, навика и сл. Отуда су у средишту пажње лингвокултуролога појаве које су културолошки обојене. Као предмет лингвоултуролошке анализе јављају се: лексичке јединице које су специфичне за један језик и немају еквиваленте у другим језицима; паремиолошки слој лексике; стереотипи, симболи, еталони, прецедентни текстови; митологизоване језичке јединице (обичаји, ритуали, митологеме и сл.), фразеолошки слој лексикона; појмовне метафоре; језичко понашање; и др. Л. тежи да одговори на питања како човек перципира свет, каква је улога метафоре и симбола у народној традицији и култури, каква је улога лексичких јединица – појединачних речи и вишелексемних спојева – фразеологизама у усвајању, разумевању и представљању културних образаца, концепата.
Сам термин лингвокултурологија јавља се у последњој деценији 20. века, најпре у радовима руских семантичара и фразеолога – Телије, Арутјунове, Степанова, а нова лингвистичка дисциплина интензивно се потом развија у првој деценији 21. века. Тада се у Русији објављују монографије и уџбеници у целости посвећени предмету, методама и примерима лингвокултуролошке анализе, чији су аутори Маслова (2001) односно Зиновјева и Јурков (2006). У то време јављају се и прва истраживања у сфери л., те интересовање за овај приступ проучавању лексике међу српским лингвистима – у радовима К. Кончаревић, Т. Прћића, Р. Драгићевић.
Односом између језика и културе баве се још социолингвистика, социологија језика, етнолингвистика (у последње време посебно у домену когнитивне етнолингвистике), а л. је у блиској вези и са лексикологијом (у ширем смислу), психолингвистиком, синтаксом и неким другим областима науке о језику. Није сасвим лако успоставити јасну границу између предмета и циљева сваке од наведених научних дисциплина, а посебно је тесна и за диференцијацију значајна веза између л. и етнолингвистике. Поједини аутори (нпр. В. Н. Телија, В. В. Красних, Р. Драгићевић) сматрају да се разлика међу двема лингвистичким дисциплинама огледа у томе што л. проучава синхронијску, а етнолингвистика дијахронијску везу између језика и културе. Насупрот етнолингвистичком приступу, који подразумева тежњу да се представи целокупна ретроспектива односа између културе и језика кроз историју једног народа (језик – етнос), л. настоји да покаже како су ове две друштвене тековине међусобно повезане у актуелном историјском тренутку, тј. како савремена култура, друштвене и културолошке промене утичу на један језик и манифестују се у њему.
Исп. етнолингвистика, језичка слика света, симбол, стереотип, митологема, еталон.
Литература:
Вуловић, Наташа, Српска фразеологија и религија – лингвокултуролошка истраживања, Монографије 23, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2015.
Зиновьева Е. И., Юрков Е. Е., Лингвокультурология: учебник, Издателство «Осипов», 2006.
Красных В. В., Этнопсихолингвистика и лингвокультурология – Лекционный курс, Москва: Гнозис, 2002.
Маслова В. А., Лингвокультурология: Учебное пособие для студентов высших учебных заведений, Москва: Издательский центр «Академия», 2001.
Драгићевић, Рајна, Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу, Београд: Друштво за српски језик и књижевност, 2007.
Драгићевић, Рајна, „Лингвокултуролошка упоредна истраживања етнокултурних стереотипа”, Aнали Филолошког факултета 22, 2010, 201–214.
Драгићевић, Рајна, „Ка лингвокултуролошком речнику српског језика”, Научни састанак слависта у Вукове дане 43/1, 247–263, 2014.
Драгићевић, Рајна, „Укрштања когнитивне лингвистике и лингвокултурологије”, SPEECH AND LANGUAGE 2015, 5th International Conference on Fundamental and Applied Aspects of Speech and Language, Editors: Mirjana Sovilj, Miško Subotić, Belgrade, 2015: Life activities advancement center, The Institute for Experimental Phonetics and Speech Pathology, 195–199.
Телия В. Н., „Первоочередные задачи и методологические проблемы исследования фразеологического состава языка в контексте культуры”, Фразеология в контексте культуры / отв. ред. В. Н. Телия, Москва: Языки русской культуры, 1999. С. 13–24.