етнолингвистика (етно‑ < грч. ἔθνος ‘народ’ + лингвистика) грана лингвистике са интердисциплинарним приступом у проучавању односа између језика и народне културе, испитујући узајамне утицаје лингвистичких и етничких фактора у развитку језика. Према славистичкој лингвистичкој традицији, е. се у ужем смислу схвата као део науке о језику или правац у науци о језику, који истраживача упућује на разматрање међусобног односа и повезаности језика и духовне кулуре, језика и народног менталитета, језика и народног стваралаштва, њихове међусобне зависности и различитих облика њихове кореспонденције. У ширем смислу, е. је комплексна дисциплина која обухвата читав садржај културе, народне психологије и митологије у свим њиховим манифестацијама. У том погледу, објекат проучавања ширег поимања етнолингвистике је не само језик, већ и други облици и супстанце у којима се изражава колективна свест, народни менталитет, ‘слика света’ формирана у неком народу или уопште друштву, односно доживљавање стварности од стране човека, њена категоризација и интерпретација; објекат је цела народна култура, све њене врсте, жанрови и облици – вербални (лексика и фразеологија, паремиологија, фолклорни текстови), акциони (обреди), ментални (веровања). Развој е. може се пратити с краја XVIII века у немачкој филозофској антропологији Јохана Хердера (Johan Gottfried Herder), а затим током XIX в. у радовима Фридриха фон Хумболта (Friedrich von Humboldt), Александра А. Потебње (Александр Афанасьевич Потебня) и XX в. Едварда Сапира (Edvard Sapir), Бенџамина Ворфа (Benjamin Lee Whorf), Броњислава Малиновског (Bronisław Malinowski), Вјачеслава В. Иванова (Вячеслав Всеволодович Иванов), Владимира Н. Топорова (Владимир Николеевич Топоров) итд. У последњој четвртини XX века, настале су словенске етнолингвистичке школе; најзначајније резултате дале су московска (руска, са центром у Москви) и лублинска (пољска, са центром у Лублину). Главни представници московске етнолингвистике су Никита И. Толстој (Никита Ильич Толстой) и Светлана М. Толстој (Светлана Михайловна Толстая), а пољске етнолингвистике – Јежи Бартмињски (Jerzy Bartmiński). Савремена словенска етнолингвистичка проучавања су оријентисана према теренским и архивским истраживањима махом руралних заједница, а мотивисана су потребом да се попуни празнина у сазнањима о најарахичнијим слојевима словенске духовне културе. Као синтезе ових проучавања израђени су енциклопедијски речници (Славянские древности I–V, 1995–2012; Словенска митологија. Енциклопедијски речник, 2001), речници етно-културних стереотипа (Słownik stereotypów i symboli ludowych т. 1 (св. 1–4) и т. 2 (св. 1), 1996–2017) или дијалекатски и етно-језички атласи (Малый диалектологический атлас балканских языков 1–6, 2003–2013). Когнитивна етнолингвистика која се негује у лублинској школи, изразитије је усмерена ка садашњости. Иако полази од фолклора и локалних дијалеката, у сферу својих проучавања укључује и стандардни, књижевни језик и општенационалну културу. Централни појам етнолингвистике јесте језичка слика света. Западноевропска етнолингвистичка истраживања нису развила оригиналну етнолингвистичку школу и није приметан утицај неке словенске школе, међутим у последње време су све присутније северноамеричке методе. За разлику од Европе, у северној Америци истраживања посвећена језику и култури у домородачким заједницама имају осцилацију бројних термина: антрополошка лингвистика, лингвистичка антропологија, културна лингвистика односно етнолингвистика, социолингвистика. Словенска е. и западна (северноамеричка и западноевропска) антрополошка лингвистика се у великој мери разликују и по основним постулатима и по методама које се користе у испитивању односа између језика и културе. Исп. антрополошка лингвистика, лингвокултурологија.
Литература
Bartmiński, Jerzy, Etnolingwistyka słowiańska – próba bilansu, Etnolingwistyka 16, 2005: 9–28. <https://www.rastko.rs/rastko/delo/11834> [Приступљено 22. 10. 2021]
Бартмињски, Јежи, Језик – слика – свет. Етнолингвистичке студије, Београд 2011.
Bartmiński, Jerzy, O aktualnych zadaniach etnolingwistyki, Etnolingwistyka 28, Lublin 2016: 7–29.
Bartmiński, Jerzy, Czy można zbudować tezaurus etnolingwistyki? W jakim stopniu etnolingwistyka jako dyscyplina realizje określony paradygmat naukowy?, Лексикографија и лексикологија у светлу актуелних проблема, Зборник радова са међународног научног скупа који се одржао 28–30. октобра 2020. године у Београду, 2021: 17–49.
Bugarski, Ranko, Jezik i kultura, Beograd: Biblioteka XX vek, 2005.
Ilić, Marija, Etnolingvistika u Srbiji, Zbornik Matice srpske za slavistiku 62, 2002: 211–234.
Илић, Марија, Ћурић‑Миловановић, Александра. Коме треба антрополошка лингвистика у Србији данас? Пример креирања Дигиталног звучног архива Балканолошког института САНУ, Етнолошко-антрополошке свеске, 21 (10), 2013: 73-89.
Ivić, Milka, Pravci u lingvistici, Biblioteka XX vek, Beograd 1996.
Petrović, Tanja, Srbi u Beloj Krajini. Jezička ideologija u procesu zamene jezika, Srpska akademija nauka i umetnosti, Balkanološki institut, Znanstvenoraziskovalni center Slovenske akademije znanosti in umetnosti, Beograd 2009.
Ристић, Стана, Лазић Коњик, Ивана, Когнитивни правац у српској етнолингвистици – почеци развоја и актуелни проблеми, Институт за српски језик САНУ, Монографије 29, Београд 2020.
Сикимић, Биљана, Изазов теренског рада – етнолингвистика или антрополошка лингвистика?, Зборник радова Етнографског института САНУ 21, Београд 2005: 235–244.
Толстој, Никита Иљич, Језик словенске културе, Ниш: Просвета, 1995.
Толстој, Светлана Михајловна, Словенска етнолингвистика: проблеми и перспективе, Глас CCCXCIV Српске академије наука и уметности, Одељење језика и књижевности књ. 19, Београд 2002: 27–36.
Линкови
Liddell Henry George, Scott Robert, A Greek-English Lexicon, грч. ἔθνος. <http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=Perseus:text:1999.04.0057:entry=e)/qnos> [Приступљено 22.10.2021]
Nový encyklopedický slovník češtiny. <https://www.czechency.org/slovnik/ ETNOLINGVISTIKA> [Приступљено 22. 10. 2021]