објекат (лат. obiectum) зависни реченични конституент који представља рекцијску допуну глагола. Обично је исказан номиналом (именичком јединицом), а облик у коме ће стајати зависи од глагола који се допуњава ‒ у питању је тачно одређен зависни падеж или предлошко-падежна конструкција. У зависности од тога да ли допуњавају прелазне или непрелазне глаголе, разликују се два типа о.: прави (директни, ближи, типични) и неправи (индиректни, даљи, нетипични) о. Прави о. најчешће је именичка јединица у акузативу без предлога којом се допуњује транзитивни глагол (ученик је разбио прозор). Семантички се типично односи на појам који трпи радњу (пацијенс) или на појам на који је непосредно усмерена активност вршиоца и који се у глаголском процесу ангажује као пасиван. Најтипичнији глаголи који захтевају прави о. јесу акциони глаголи, који означавају радњу којом вршилац радње ствара или уништава трпиоца (зидати / срушити кућу), којом га мења (поправити бојлер) или којом га премешта, односно мења му место (донети колаче). Уз каузативне глаголе (молити, питати, учити) могућа је двострука акузативна допуна (двоструки прави о.), која се у српском језику постепено повлачи, осим уз глагол учити (учити ђаке математику). Прави о. има још две варијанте, које се могу сматрати атипичним правим о.: партитивни прави о. и одрични прави о. Партитивни прави о. стоји у облику партитивног генитива, који означава известан број појмова или извесну количину неког појма (Попиј воде). Може се заменити акузативом (Попиј воду), али ће се у том случају изгубити значењска нијанса неодређености. Одрични прави о. стоји у облику тзв. словенског генитива и допуњава неке глаголе у одричном облику. Данас је његова употреба ограничена на поједине устаљене изразе (Није рекао ни речи, Целе ноћи нисам ока склопила) и на допуњавање глагола имати / немати (Та стратегија има ефекта, Петар нема воље да се бави тим проблемом). Неправи о. рекцијска је допуна непрелазних (интранзитивних) глагола. Најчешће је исказан именичком јединицом чији је облик условљен глаголом који се допуњава. Она се може јавити у сваком зависном падежу или предлошко-падежној конструкцији осим у беспредлошком акузативу или у генитиву који се може заменити акузативом. На пример, плашити се висине, одустати од нечега, дивити се пријатељу, уверити се у нешто, почети с радом, учествовати у дискусији… За разлику од правог о., где је субјекат непосредно ангажован, код неправог о. субјекат је само делимично ангажован, и то посредно и са дистанце. Иако рекцијски глаголи начелно захтевају само једну именичку јединицу као допуну, постоји и мање фреквентна појава која се назива двојака рекција. Под њом се подразумева да један глагол може имати различите рекцијске допуне, при чему допуна зависи од семантичке класе глагола (нпр. саветовати некога / некоме, помагати некога / некоме). Такође, неки глаголи истовремено захтевају две рекцијске допуне, те се називају дворекцијским глаголима (глаголима сложене рекције). Два најважнија типа таквих глагола јесу глаголи давања (дати, поклонити, послати, уручити) и глаголи саопштавања (рећи, причати, саопштити, јавити), који се допуњавају неправим о. у дативу и правим о. (додати некоме нешто, јавити некоме нешто). Употреба о. уз неке глаголе може бити факултативна, што најчешће зависи од природе самог глагола или од комуникативне перспективе исказа. На пример, у вези са глаголима јести, пити, писати, читати, певати постојање објекатског појма може се само подразумевати. Исп. рекција, допуне.
Литература
Алановић, Миливој, „Објекат ‒ у раскораку између облигаторности и факултативности”, Филолог ‒ часопис за књижевност, језик и културу, 7, 13‒21.
Алановић, Миливој, О допунама и допуњавању у српском језику, Филозофски факултет, Нови Сад, 2019. [Монографија доступна на следећем линку: https://digitalna.ff.uns.ac.rs/sadrzaj/2019/978-86-6065-530-3. Последњи пут приступљено: 18. 2. 2022. године.]
Арсенијевић, Нада, Падежи правог објекта у стандардном српском језику. Филозофски факултет, Нови Сад, 2012.
Гортан Премк, Даринка, Акузативне синтагме без предлога у српскохрватском језику, Институт за српскохрватски језик, Београд, 1971.
Кликовац, Душка, Скрипта из Синтаксе српског језика. [Материјал је доступан на линку https://sintaksa.fil.rs. ]
Ковачевић, Милош, „Интердепенденција пермутабилних форми правог и неправог објекта у синтагмама с глаголом НУДИТИ и СЛУЖИТИ”, Научни састанак слависта у Вукове дане, 47/1, Београд, 2018, 51–60.
Стипчевић, Балша, „Семантичке улоге у савременој лингвистичкој теорији”, Научни састанак слависта у Вукове дане, 36/3, 115–154.
Стипчевић, Балша, „Глаголи с рекцијском допуном у беспредлошком инструменталу и њихови реченични модели”, Научни састанак слависта у Вукове дане, 39/3, 175–254.
Стипчевић, Балша, Дативне рекцијске конструкције с непрелазним глаголима у савременом српском језику, Филолошки факултет, Београд, 2014. [Докторска дисертација доступна на линку https://nardus.mpn.gov.rs/handle/123456789/4078, који је последњи пут посећен 17. 2. 2022. године].