допуна зависни реченични конституент, углавном у саставу глаголских, именских и прилошких синтагми, нпр. читати књигу, отпорност на ударце, свестан последица, много тога итд., чије присуство зависи од категоријалне или лексичке рекцијске способности управне речи – регенса. Функција д. је допуњавање или проширивање предиката или неког другог реченичног члана. Д. глагола могу бити директне (Говори енглески језик, Једем чоколаду) и индиректне (Служи се енглеским језиком, Уживам у чоколади), а неглаголске д. увек су индиректне.
Д. је један је од главних појмова у савременим синтаксичким теоријама, за који постоје и други називи као што су комплемент, аргумент или актант, у зависности од приступа или лингвистичке школе. На критеријуму облика везе између управне и зависне речи почива класификација зависних синтаксичких јединица на д. и одредбе (додатке). Заједно са одредбама, д. представљају зависне синтаксичке јединице које на два различита начина постају део неке синтаксичке структуре, а то су комплементизација и детерминација.
Не постоји јединствено мишљење о томе које граматичке јединице спадају у д.. Тако се у теорији валентности међу д. убрајају субјекат, логички субјекат, објекат, предикатив, поједини атрибути и адвербијали, при чему улогу д. подједнако врше и морфосинтаксичке речи и клаузе. Највеће недоумице у класификацији изазива статус граматичког субјекта, због конгруенетне везе са финитним глаголом, те обавезних адвербијала, без којих се нарушава граматичност реченице, нпр. Налазим се испред школе итд. Међутим, постоје још барем два схватања д. У руској славистичкој традицији, и на њој заснованим теоријским моделима у другим научним срединама, под д. се има у виду граматички објекат. С друге стране, у србистици је широко заступљено гледиште према којем допуњавање постоји и на значењском плану, тако да се разликују граматичке и семантичке д. нпр. положај насеља.
За разлику од одредби, д. су, по правилу, обавезни чланови неке структуре они који су смисаоно неопходни, због чега је без њих, у начелу, немогуће добити комуникативно потпуну реченицу (*Хлеб кошта). Међутим, испустиве д., премда семантички неопходне, изостављају се под два услова: (а) учесницима у комуникацији је познат непосредни ванјезички контекст (Купио си доручак? – Купио сам); или (б) учесницима је познат шири, искуствени контекст (Поново пије; Појео сам!)
Према природи управне речи д. могу бити глаголске (налазити се на планини), именичке (либерал по опредељењу, свест о нечему), придевске (румена у лицу), прилошке (боље од осталих, више од свих) или бројевне (двоје од нас). Према својој граматичкој природи д. у простој реченици могу бити падежне (Он се прави важан) или прилошке (Одмор је трајао кратко), а падежне д. могу бити објекатске и необјекатске, нпр. социјативне д. (дружити се с неким), д. са значењем средства (писати пенкалом), д. са значењем агенса (свиђати се девојкама) и др. Објекат је врста глаголске д.. Прилошка (адвербијална) д. је такође врста глаголске д. која служи за допуњавање значења појединих непрелазних глагола информацијама које се тичу субјекта (Станујем овде, Понаша се неприкладно, Торта се налази у фрижидеру, Ваш рачун износи 1.500 динара, Ова машина служи за паковање). Прилошке д. могу се јавити и уз прелазне глаголе (Положила је главу на јастук, Убацио је лопту у кош). Прилошке д. могу бити прилошке јединице (прилози или прилошке синтагме) и именичке јединице у зависном падежу или предлошко-падежној конструкцији с прилошким значењем. Д. се могу сматрати и неке зависне реченице, допунске (Реци ми колико је сати, Гледао сам како спава, Постоји могућност да се испит поништи), поредбене (Маслиново уље је здравије него што се мисли), начинске (Поступио је како му је речено), последичне (Била је толика гужва да нисмо могли ни да привиримо) и др. Исп. објекат, одредба.
Литература
Алановић, Миливој, „Допунска реченица уз каузативно-манипулативне глаголеˮ, Јужнословенски филолог LXXI/3–4, 2015, 203–232.
Ивић, Милка, „О oбјекатској допуни глагола комуникативних и интелектуалних радњиˮ, Зборник за језик и књижевност I, 1972, 27–32.
Московљевић, Јасмина, „О дистрибуцији комплементизатора у савременом српском језикуˮ, Јужнословенски филолог, LX, 2004, 57–65.
Ружић, Владислава, „Допунске реченице у савременом српском језикуˮ, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XLIX/1, 2006, 123–217.
Ружић, Владислава, „Допунске реченице у савременом српском језику (II)ˮ, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XLIX/2, 2006, 103–266.
Штрбац, Гордана, Допуне комуникативних глагола: синтаксичко-семантички и лексикографски опис, Нови Сад: Филозофски факултет, 2011.
Pranjković, Ivo, „Glagoli govorenja i njihove dopuneˮ, Зборник матице српске за славистику, 71-72, 2007, 133–141.