детерминација (лат. determinatio) један вид синтаксичке зависности који се испољава на семантичком плану датог именског или глаголског израза када се денотирани појмови, радње, стања или каква својства ближе одређују тј. детерминишу посредством детерминатора (одредбе); детерминативност. Д. може бити придевског (адјективног), прилошког (адвербијалног), као и придевско-прилошког типа.
Детерминатор је зависни део именичког или глаголског израза којим се означава инхерентно обележје приписано неком ентитету, односно детерминише радња у квалификативном, квантитативном, темпоралном, спацијалном и другом погледу (старији човек, девојка са капом, веома важно питање, дете од три године, лећи на кревет, жустро корачати). У функцији детерминатора могу бити именске речи у различитим падежним формама (слободним, везаним за предлог или за придевску одредбу), прилози (понашати се уљудно), прилошки изрази (јело од јуче). Детерминатори су чешће факултативни а у одређеним синтагматским спојевима могу бити обавезни (неиспустиви).
Термин и појам обавезни детерминатор уведен је и прецизније одређен у словенским језицима 60-их година XX века. Појава обавезне детерминације у синтакси везана је за конструкције у којима се мора граматикализовати одређено средство јер у супротном синтагма не би имала смисла (*девојка очију) или би дошло до промене значења и функције израза (Чекам цело јутро и Чекам јутро). Обавезна д. обухвата случајеве када нека одредба добија статус неиспустивог члана без обзира на то да ли има своју лексичку експликацију (девојка витког стаса, има изглед мученика, родитељи моје девојке, долази идуће недеље, роман у два тома, јавља тужним срцем, победили су његовом заслугом) или је нема, па је тада детерминатор имплицитан, ситуационо условљен (онај младић са /великим, орловским, кукастим/ носом). У српском језику постоје падежи који су у одређеним значењским околностима блокирани придевском одредбом уз коју може бити и предлог: квалификативни генитив и инструментал, еквативни и посесивни генитив, временски генитив и акузатив, квантификативни акузатив, као и неки типови инструментала. Семантички обавезни детерминатори везују се за именичке речи неодређеног, широког значења као нпр. особа, број, величина, облик, ситуација.
Имлицитна д. везана је за појам неотуђиве посесије: ономе што је инхерентни део неке целине нужно је приписати какво обележје. Тим детерминатором наглашена је позитивна / негативна квалификација неотуђивог дела живог ентитета (људског бића као посесора), било да је то централни или периферни орган, неко опште физиолошко стање, својство или функција организма: има /отечене, проширене/ вене; има /повишену/ температуру; има /добро, племенито/ срце. У исказима са деиктичком заменицом интонацијски је маркиран носилац карактеристичног обележја, a имплицирана прототипска придевска одредба прави: То је /права/ жена! То је /прави/ домаћин! Семантичка интерпретација таквих исказа зависи од прагматичког контекста, односно од пресупозиција типа предзнање.
Литература
Ивић, Милка, „О појaвама синтаксичке обавезностиˮ, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, 6, 1960, 180–190.
Радовановић, Милорад, Стари и нови списи: Огледи о језику и уму, Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2007.
Ivić, Мilka, „The Grammatical Category of Non-Omissible Determinersˮ, Lingua, Vol. XI, 1962, 199–204.
Ivić, Мilka, Lingvistički ogledi, Beograd: Biblioteka XX vek – Krug, 2008.
Petrović, Vladislava, „O glagolima sa eksplicitnim načinskim determinatorimaˮ, SOL, 1, Zagreb, 1986, 25–32.
Radovanović, Milorad, „Opštelingvistički aspekti kategorije ,obavezni determinator’ u sintaksiˮ, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, 15/1, 1972, 211–240.
Radovanović, Milorad, Spisi iz sintakse i semantike, Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića – Novi Sad: Dobra vest, 1990.