синтагма (грч. σύνταγμα = syntagma или ξύνταγμα = xyntagma) синтаксичка јединица као спој двају или више речи у једну појмовну целину, група речи везаних међу собом истом службом у реченици. С. је мања синтаксичка јединица од реченице, а већа од речи. С. по структури садржи главну реч и један или више зависних конституената. С. се по врсти речи којој припада њен управни члан деле на именичке (паметна девојка), заменичке (сви ми), придевске (врло леп), бројевне (прве три), прилошке (изузетно споро) и глаголске (горко плачући).
У литератури се бележи да је термин с. први користио Бодуен де Куртене, као назив за реч као структурносемантичку, синтаксичку јединицу. У савременој србистици под синтагмом се сматра синтаксичка конструкција коју чине центар и један или више зависних конституената (један интересантан документарни филм о свемиру). Поред главне, управне речи (центра: филм), у синтагми постоји и више зависних конституената (један, интересантан, документарни, о свемиру), тј. конституената који се својом синтаксичком функцијом (као допуна или одредба) и својим значењем везују за главну реч синтагме. С. првенствено учествују у конституисању реченичне структуре и та, конституентска функција је њихова примарна функција. У модерној лингвистици често се уместо термина с. употребљава термин група (или фраза). У генеративној граматици термини „синтагма“ и „фразни” [у смислу „синтагматски”] имају ширу примену и употребљавају се у склопу опште карактеризације у почетном стадијуму анализе (граматика фразне структуре, фразни означивач, фазна пројекција), а посебно за ознаку аналитичких јединица (именичка синтагма, глаголска синтагма).
Литература
Белић, Александар, „О значају синтагма за развитак језичких појава“, Јужнословенски филолог, XX/1‒4 (1953-54), 1‒27.
Kovačević, Miloš, „Razvoj i neka otvorena pitanja sintagmatike u nas”, SOL, II/3, Zagreb, 1987, str. 41‒53.