одредба зависни реченични члан којим се на придевски или прилошки начин ближе одређује неки денотирани појам, радња, стање или какво својство; детерминатор. О. може бити придевског (адјективног), прилошког (адвербијалног), као и придевско-прилошког типа. У функцији одредбе или детерминатора у синтаксичким везама појављују се именски изрази, прилози и прилошки изрази различитог семантичког типа (добар ученик, девојка мога друга, школски распуст, јучерашња приредба, свеска на линије, цвеће без мириса, пренос уживо, пут до нашег села, састанак у подне, јарко црвени цвет, сто лево од врата, веома снажно ударати, понашати се на примерен начин, отпутовати у бању на недељу дана, доћи у пратњи другарице, седела је погнуте главе, замишљена).
О. могу бити именичке и глаголске. Именичке одредбе су: а) атрибут (зелене јабуке, чај од камилице), б) атрибутив (птице селице, асистент приправник); в) апозиција (Београд, главни град Србије, налази се на ушћу Саве у Дунав); г) апозитив (Отац, блед, седи и зури у једну тачку) и предикативни атрибут (Залупила је врата бесна). О. глагола назива се прилошка (адвербијална) о. и најчешће има облик прилога (Иди тамо), именице у зависном падежу без предлога (Иди стазом), предлошко-падежног израза (Иди од мене), именице у зависном падежу с обавезним детерминатором (Иди својим путем), али може имати и облик глаголског прилога (Ишао је не осврћући се), или фразеологизма (Иди куда те очи воде). О. се може остварити и као зависна реченица (Утрчао је у кућу када је почела киша; Презирем човека који ми је уништио живот!; Купила је нову хаљину, која јој уоште није била потребна; Дођи на кафу ако будеш имала времена; Отишао је а да се није поздравио; Урадили су како су знали и умели; Трудили су се колико су могли). Овакве клаузе детерминативног типа имају значење неког адвербијала или су то атрибутске, односно апозитивне о. именских израза. За разлику од допуна, прилошке о. употребљавају се уз било који глагол, будући да њихова појава није условљена самом глаголском лексемом.
Будући да се о. приписују стална или привремена својства предметима и појавама, интензификују каква стања и особине или на неки начин детерминише сама радња, као и учесници у њој, то су зависни делови датих синтагми или предикатских израза у којима позицију главне речи заузимају именске, глаголске и прилошке речи. Када се одредбе могу изоставити а да то не утиче на граматичку правилност израза, онда је реч о факултативној детерминацији (сочна црвена јабука, лутка из излога, веома брзо трчати, много читати), која је више распрострањена од обавезне. Уколико се придевска односно прилошка о. мора исказати да би дати израз био граматички правилан, онда је то обавезна детерминцаија (старац седе главе, жена педесетих година, говори тихим гласом, ради сваке суботе), која је иначе везана само за одређене случајеве. Треба разликовати прилошку о. од прилошке допуне (поступа исправно, налази се на планини), која допуњује значењски неоформљене глаголе (коштати, вредети, боравити, трајати др.). Исп. адвербијал, апозитив, апозиција, атрибут, атрибутив, детерминација, допуна.