апозитив (лат. appositivum) придев (или придевска синтагма) накнадно додат именици, којим се изражава најчешће привремена или пролазна особина именице уз коју он стоји (Дечак, мусав, спустио је поглед; Краве, угојене и тешке, преживале су на ливади). А. је конгруентан у роду, броју и падежу са именичким конституентом коме се додаје, а ако као придев разликује вид, а стоји у номинативу (или акузативу једнаком номинативу), употребљава се само у неодређеном виду (Зоран, црвен/*црвени од беса, залупио је врата за собом). За разлику од апозиције (Марија, моја млађа сестра, студира у Новом Саду) а. нема облик именичке синтагме (нпр. Марија, најмлађа од нас, студира у Новом Саду), али уз придев у а. може се налазити именица или именичка синтагма у неком зависном падежу, као индиректна допуна придева, одн. глаголског придева (Сељак, знојав од тешког рада, коначно одлази кући; Најмлађи син, разбарушене косе и снених очију, радо је приман у свако друштво). Према јачини везе између одредбе и главног дела именског израза а. стоји између атрибута и апозиције, тј. та веза је најјача код атрибута, слабија код апозитива и најслабија код апозиције. С обзиром на то да представља накнадну одредбу, а. се интонацијски или интерпункцијски издваја од свог синтаксичког окружења. У линеаризацији реченице место а. може бити испред или иза главног дела именског израза који се одређује, па и на самом почетку реченице (Црвен у лицу и подбуо, стајао је у ћошку и гледао своја посла).
А. и предикатски атрибут склони су мешању. Разлика међу овим појмовима је функционално-синтаксичка. А. је обавезно присупстантивни (именички или заменички) накнадни додатак и успоставља везу само са том значењски одређеном сустантивном речју, којој је накнадна атрибутска одредба (уп. а. Љиљане, турбанолике и чашасте, можете купити у нашој цвећари), док је предикатски атрибут атрибутско-адвербијална одредба, која успоставља однос и са супстантивном речју и са глаголом (уп. п. а. Љиљане, увенуле од стајања, бацила сам из вазе у канту за смеће [→ Љиљане, јер су увенули од стајања, бацила сам из вазе у канту за смеће].
Исп. апозиција, атрибут, одредба, предикативни атрибут, придев.
Литература
Бабић, Миланка, „О предикатском апозитивуˮ, Живот и дјело академика Јована Вуковића. Зборник радова са научног скупа, Подгорица, 2004, 151–163.
Белић, Александар, „Апозиција, апозитив и сродни појави у словенској реченициˮ, III Међународни конгрес слависта (Београд, 18–25. IX 1939), Београд: Славистичко друштво Србије, 2008, 69–71.