именица (лат. substantivum) променљива, самостална, пунозначна врста речи којом се именују конкретни и апстрактни појмови (бића, предмети, осећања, појаве и др.), супстантив. Према значењу, традиционално се разликују властите (Марија, Марко, Дунав), заједничке (шешир, улица, огледало), збирне (цвеће, јагњад, грање), градивне (со, бакар, угаљ), апстрактне (љубав, старост, лепота) и глаголске именице (певање, учење, сеоба). У српском језику имају категорије рода, броја, падежа и аниматности (живог или неживог). Род код именица представља класификациону категорију (свака је именица одређеног рода – мушког (дечак, коњ, ветар), женског (жена, мачка, ствар) или средњег (село, поље, време), а постоје и двородне именице, које могу имати мушки или женски род (пијаница)), док су број (категорија у оквиру које се разликују облици за једнину од облика за множину) и падеж (категорија изражена различитим наставцима исте именице који означавају различите односе међу деловима реченице) парадигматске (морфолошке) категорије. Категорија аниматности исказује се у једнини именица мушког рода са завршетком на сугласник, где је акузатив једнак генитиву ако именица значи живо, а уколико значи неживо, једнак је номинативу (Видим пријатеља : Видим прозор). Уобичајено имају функције субјекта и објекта, али могу имати и друге синтаксичке функције. Промена именица назива се (именичка или супстантивна) деклинација. У српској граматици обично се разликују четири именичка деклинациона типа, издвојена према роду и наставцима: прву именичку деклинацију имају именице мушког рода које у номинативу једнине имају наставак -Ø, –о или –е (ученик, Славко, Павле), као и именице средњег рода с наставком -о или -е у номинативу једнине и непроширеном основом у свим падежима (село, поље); по другој именичкој врсти мењају се именице средњег рода с наставком –е у номинативу једнине чија се основа у зависним падежима проширује сугласницима –н- и –т- (дугме, време, име према дугмета, времена, имена); трећу деклинацију имају именице женског и мушког рода с наставком –а у номинативу једнине (жена, Никола, судија); по четвртој именичкој врсти мењају се именице женског рода које у номинативу једнине имају наставак –Ø (љубав, ствар, младост). Постоје и непроменљиве именице, на пример, имена и презимена страног порекла (Инес, Дороти, Делакроа). Исп. именске речи, променљиве речи, врста речи, плуралија тантум, сингуларија тантум.