сингуларија тантум (лат. singularia tantum ‘само у једнини’) појава да се у језику неке речи, углавном именице, јављају само у облику једнине. У ову групу спадају збирне, градивне, властите и апстрактне именице (деца, песак, Београд, љубав), као и називи за конкретне уникатне појмове (интернет; парламенти у појединим земљама: Дума, Сабор; војне операције: Барбароса итд.). Највећи део именица које припадају класи с. т. има потенцијалну множину, али се она ретко употребљава (имала је неколико Марија у одељењу), док је за неке речи она потпуно неупотребљива (Павле, Марко). У неким случајевима је употреба множинског облика именица с. т. могућа, али се на тај начин мења њихово значење (нпр. множинским облицима градивних именица означавају се различите врсте именованог материјала, док апстрактне именице употребом у множини добијају конкретна значења: тамјанике су биле поређане на полици; молимо вас да своје драгоцености држите код себе). Иако припадају групи с. т., збирне именице означавају скуп више предмета, ствари, бића који се посматрају у неодређеном збиру и разумевају као целина. Будући да се односе на више појмова, збирне именице се често употребљавају као семантичка множина, поготово код оних именица чији се облици множине веома ретко користе (дете – деца, лист – лишће, пиле – пилад, брат – браћа, господин – господа). Конгруенција уз именице с. т. углавном је једнинска, али се у неким случајевима јавља и множинска (лишће жути; деца су изашла напоље). Исп. једнина, плуралија тантум.
Литература:
Znika. Marija, Kategorija brojivosti u hrvatskom jeziku, Zagreb, 2002.
Ivić, Milka, Quelques remarques concernant les „singularia tantum” et les „pluralia tantum” slaves, Prace filologiczne r. XVIII, cz. 2, 29–35, 1964.