множина (плурал, од лат. plūrālis) морфолошка категорија, један од два основна облика категорије граматичког броја, којом се означава да се говори о више ентитета; плурал. Одликују је посебни наставци, због којих се сматра маркираним обликом категорије броја. Њима се означава да се говори о више предмета, лица, појмова, појава (ученици, жене, села, добри, лепе, мала, они, оне, она). Код именица мушког рода наставци за множину често се додају на проширену основу (град–градови, крај–крајеви, вук–вукови–вуци). У зависности од тога да ли се основа проширује овим формантима, множина може бити кратка или дуга (знак–знаци–знакови). У српском и многим другим језицима постоје дефективне речи које немају облике м. и оне се називају сингуларија тантум. Такође, постоје и оне које имају само облике м. и оне се називају плуралија тантум. У флексији глагола јавља се у личним глаголским облицима као прво, друго и треће лице множине (радимо, радите, раде; певали смо, певали сте, певала су; волећемо, волећете, волеће) и у глаголским придевима (радили, радиле, радила; урађени, урађене, урађена), чиме се означава да се радња, стање или збивање приписују већем броју субјеката, тј. субјекту у множини. Иако се семантички односи на број ентитета већи од један, граматички облици множине јављају се уз бројеве нула, пет и навише, док се уз бројеве од два до четири и оба(два) јављају облици паукала (пет ученика, седам жена, девет села; два ученика, три жене, четири села). Ово правило важи и за вишецифрене бројеве (тридесет пет ученика, сто седам жена, хиљаду девет села; двеста два ученика, двадесет три жене, осамдесет четири села), осим за бројеве друге десетице, уз које иду облици множине (једанаест ученика, петнаест жена, осамнаест села). Исп. број, једнина, паукал, сингуларија тантум, плуралија тантум.