лице граматичка категорија која служи да би се њоме означила природа учесника у некој ситуацији, заснована на обличком обележавању учесника у говорној комуникацији. Дистинкције лица обично су означене обликом глагола или са њим повезаних заменица. Углавном се јавља трочлани контраст: прво лице, којим говорник означава себе, или неку групу која обично укључује и њега (нпр. ја, ми); друго лице, којим говорник по правилу означава особу којој се обраћа (нпр. ти, ви); и треће лице, којим се означавају други људи или ствари (нпр. он, она, оно, они, оне, она). Ово граматичко својство, дакле, поседују глаголи, и то не сви, личне именичке заменице (ја, ти, он, она, оно, ми, ви, они, оне, она) и присвојне придевске заменице (мој, твој, његов, њен, наш, ваш, њихов) које одговарајућим морфолошким знаком, морфемом, разликују онога ко говори, онога коме се говори или онога (односно оно) о коме (односно о чему) се говори, нпр.: заменица за прво лице, прво лице једнине презента, присвојна придевска заменица за другог лице и сл. Међутим, постоје и глаголски облици који не разликују лица, те се стога називају неличним глаголским облицима, док се глаголски облици који их разликују називају личним глаголским облицима. Зависно од тога да ли се радња, стање или збивање означени глаголом приписују говорном лицу, лицу с којим оно говори или неком (нечем) трећем, који је изван круга говорника и саговорника, лични глаголски облици обично имају различите завршетке, нпр., у облицима презента гл. певати: пева–м (радњу певати вршим ја који говорим), пева–ш (радњу певати вршиш ти – мој саговорник), пева-Ø (радњу певати врши он/она/оно – који, -а, -е је изван круга говорника и саговорника). Те категорије (говорник, саговорник и појам изван њиховог круга), дакле, називају се граматичким лицима, и то: првим, другим и трећим лицем глагола, а јављају се у облицима jеднине и множине. Исп. глагол, глаголски облик, заменица.