глаголски облик начин реализације глагола у основној јединици језичког општења (комуницирања) – реченици, зависно од службе (функције) коју у њој има. Српски језик спада у оне словенске језике који се одликују сачуваним разуђеним глаголским системом, јер чува готово све глаголске облике из прасловенског времена. Зато су и правила по којима функционише овај систем у језику комплексна. Глаголски облици могу се поделити на основу више критеријума. У зависности од тога да ли могу обављати функцију предиката, глаголски облици се деле на личне (финитне) и неличне (инфинитне) глаголске облике. Лични (= финитни) глаголски облици (= verbum finitum) могу се даље поделити на глаголска времена (презент, аорист, имперфекат, перфекат, плусквамперфекат, футур I, футур II) и глаголске начине (императив, потенцијал). Футур II може се понашати и као време и као начин, у зависности од типа зависне клаузе у којој се јавља. Глаголска времена могу бити прошла (= претеритална): плусквамперфекат, перфекат, аорист, имперфекат, садашње – презент или пак будућа (= футурска): футур I и футур II. Нелични (= инфинитни) глаголски облици (= verbum infinitum) у српском језику јесу инфинитив, радни глаголски придев, трпни глаголски придев, глаголски прилог садашњи, глаголски прилог прошли. Они немају категорију лица, већ само именују радњу, стање или збивање, а глаголски придеви имају и посебне облике за граматички род и број. Глаголски облици у реченици, уз своја лексичка значења (радње, стања, збивања), реализују и своја граматичка значења, која се састоје од два низа граматичких категорија: (а) класификационе категорије глаголског вида (аспекта), глаголског рода (дијатезе), као и променљивих категорија глаголског времена (темпоралности) и начина (модуса) и категорије потврдности/одричности; (б) морфосинтаксичких категорија лица, граматичког броја и граматичког рода. Први низ граматичких категорија (а) припада само глаголским речима. Други низ (б) повезује глаголе са именским речима, јер и они имају облике једнине и множине, а неки њихови облици (глаголски придеви радни и трпни) имају и граматичке наставке за означавање мушког, женског и средњег рода. Као што се глаголске радње на основу односа момента вршења радње према моменту говора одређују као садашње, прошле или будуће, такође се и на основу односа момента вршења радње према моменту референције радње могу одредити и као референцијалне и нереференцијалне. Када се радња у садашњости, прошлости или будућности везује за један моменат, за један временски одсек, она је представљена као референцијална (нпр. Овог момента долазе нам гости; Јелена је јуче отпутовала; Ласте ће се вратити на пролеће). Када се глаголским обликом означава радња која се врши у низу временских интервала, онда је таква радња нереференцијална (нпр. У пролеће се ласте враћају; Суботом смо ишли у позориште; Сваке зиме ћемо ићи на Копаоник). Глаголски облици се према степену сложености могу поделити на просте и сложене. Прости глаголски облици граде се додавањем наставака на презентску основу (нпр. пише-мо) или на инфинитивну основу (нпр. пис-ах). Сложени глаголски облици састоје се од помоћног глагола и глагола који се мења. Прости глаголски облици су: инфинитив, презент, императив, аорист, имперфекат, радни глаголски придев, трпни глаголски придев, глаголски прилог прошли, глаголски прилог садашњи, а неки аутори овде убрајају и тзв. оптатив. Сложени глаголски облици су: футур I, футур II, перфекат, плусквамперфекат, потенцијал, а неки аутори овде наводе и потенцијал прошли, партиципски пасив и заменички пасив. Исп. индикатив, предикат, глаголски вид, лице, род, број, основа
Литература:
Ајџановић, Милан, Стандардни српски језик 2: морфологија, Нови Сад: Филозофски факултет, 2022.
Стевановић, Михаило, Савремени српскохрватски језик I, Београд: Научна књига, 1986.
Mrazović, Pavica, Vukadinović Zora, Gramatika srpskog jezika za strance, Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića – Dobra vest, 2009.