граматика (лат. gramatica < грч. γραμματικὴ (τέχνη) [grammatikḕ (téchnē)] ‘вештина писања, граматика’) 1. део науке о језику у свом ужем и традиционалном значењу обухвата морфологију и синтаксу, тј. проучава морфолошки и синтаксички систем неког језика, док у ширем и савременом значењу обухвата и друге области: фонологију, фонетику, семантику и др.; 2. систем правила за повезивање језичких јединица, тј. правила комбиновања језичких јединица, нпр. фонема у морфемама, морфема у речима, речи у реченицама, реченице у текстовима и сл.; 3. књига, уџбеник у коме се описују или прописују правила комбиновања језичких јединица у неком језику, који су у складу са нормом књижевног језика. Исп. морфологија, синтакса, фонологија, фонетика, лексикологија, семантика, стилистика, фонема, морфема, реч, реченица, текст, норма.
Литература
Бугарски, Ранко, Увод у општу лингвистику, треће, прерађено издање, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1995.
Клајн, Иван, Милан Шипка, Велики речник страних речи и израза, шесто допуњено и исправљено издање, Нови Сад: Прометеј, 2012.