фонетика (грч. φωνητικός [phōnētikós] ‘гласовни’, фр. phonétique) део науке о језику који се бави проучавањем гласова. Предмет изучавања фонетике јесу гласовне јединице – глас, гласовни системи и гласовне промене, као и прозодијске јединице – акценат и интонација. Може се поделити у три основне гране: артикулациону, акустичку и аудитивну фонетику. Артикулациона фонетика проучава физиолошка својства гласова и начин на који говорни органи учествују у артикулацији и формирању гласа. Акустичка фонетика проучава физичка својства гласова, док аудитивна фонетика проучава перцепцију гласова. Поред поменуте поделе, постоји и подела фонетике на општу и посебну. Општа фонетика изучава опште одлике гласова, њихове артикулационе и акустичке карактеристике у свим светским језицима. Посебна или дескриптивна фонетика изучава опште одлике гласова и гласовни систем кокнкретног језика. Уколико се као предмет изучавања узму гласовни системи двају или више језика, могуће је изучавати генетски сродне језике из исте језичке групе, када се залази у поље компаративне фонетике, или несродне групе језика, када се залази у поље контрастивне фонетике. Фонетска изучавања могу се базирати на тренутним одликама језика (синхрона перспектива) или залазити у некадашње стање и пратити законитости и промене гласовног система кроз дијахронију, што је предмет историјске (дијахронијске) фонетике. Правилан изговор и ортоепска правила, у оквиру којих су обухваћена правила у вези са гласовима, акцентима и интонацијом, предмет су изучавања нормативне фонетике или ортоепије. Исправљањем неправилног изговора бави се корективна фонетика, чије су посебне гране логопедија, која се бави исправљањем говора и ортофонија, која се бави патолошким променама у говору. Посебну фонетску дисциплину чини експериментална фонетика, у оквиру које се врше фонетска проучавања механичким или електронским апаратима за испитивање акустичке и артикулационе стране гласова, као што су: фонограф, магнетофон, кимограф, осцилограф, спектограф. Захваљујући експерименталној фонетици, у другој половини XX века долази до развоја многобројних теорија које су објасниле различите карактеристике језика и његовог функционисања. У оквиру прозодијских карактеристика које одликују говор, изучавају се акценти и акценатски системи, дикција, интонација, реченична мелодија, ритам и темпо говора. Иако су се термини ф. и фонологија кроз историју често појављивали као синонимни појмови, данас назив фонологија означава посебну лингвистичку дисциплину која се бави изучавањем фонема као гласовних реализација у говорном ланцу. Други назив за фонологију јесте функионална фонетика. Ф. и фонологија заједно чине општу науку о гласовима (фонемику). Исп. фонема, глас, фонологија, артикулациона фонетика, акустичка фонетика, аудитивна фонетика, експериментална фонетика.
Литература:
Петровић, Драгољуб, Снежана Гудурић, Фонологија српског језика, Београд: Институт за српски језик САНУ – Београдска књига – Матица српска, 2010.
Subotić, Ljiljana, Dejan Sredojević, Isidora Bjelaković, Fonetika i fonologijа: ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika, Filozofski fakultet: Novi Sad, 2012.