фонема (грч. φώνημα [phṓnēma] ‘глас’; фр. phonème) најмања несамостална јединица језичког система која уноси разлику у значењу. Основне језичке јединице су фонеме, морфеме, синтагме, реченице и надреченичне целине. Ф. као самостална јединица нема значење, али се променом фонеме у оквиру виших јединица, морфеме или речи, мења значење. Уколико, на пример, фонему [а] заменимо фонемом [е] добићемо реч са другачијим значењем: баба и беба, тата и тета и сл. Ф. је скуп обележја, дистинктивних и редундантних, на основу којих се једна ф. разликује од друге. Фонолошки систем разликује се од језика до језика, а фонолошки систем српског језика чини 30 фонема. Лингвистичка дисциплина која се бави изучавањем фонолошког система назива се фонологија. Фонему треба разликовати од гласа – глас је конкретна реализација фонеме и представља предмет изучавања лингвистичке дисциплине која се зове фонетика. Свака реализација фонеме назива се фон, а оне реализације фонеме које се никада не реализују у истој позицији и не образују опозицију, већ стоје у комплементарној дистрибуцији, називају се алофонима. Однос између фонеме и алофона приказан је, на пример, у речима Ана и Анка, у којима имамо једну фонему [н], али два алофона, односно две фонетске реализације исте фонеме. Исп. глас, алофон, фонетика, фонологија.
Литература:
Симић, Радоје, Бранислав Остојић, Основи фонологије српског књижевног језика, Београд: Универзитет, 1996.
Петровић, Драгољуб, Снежана Гудурић, Фонологија српског језика, Београд: Институт за српски језик САНУ – Београдска књига – Матица српска, 2010.