акценат (лат. аccentus ‘акценат, интонација’, фр. accent, нем. Akzent) 1. фонетско средство којим се издвајају поједини сегменти говора; састоји се од трију елемената: јачине (интензитета), висине (тона или интонације) и дужине (квантитета). Акценатски систем српског језика је политонијски, што значи да се акценат не остварује искључиво као гласовни удар, како је у већини индоевропских и словенских језика, већ тон унутар акцентованог слога може остварити узлазно или силазно кретање. Акцентуација, скуп квалитативних и квантитативних одлика једног језика, може бити динамичка и музичка. Динамичку акцентуацију одликује снажан изговор акцентованих слогова и знатно нижи, слабији изговор неакцентованих слогова, док музичку акцентуацију одликује другачија разлика међу акцентованим и неакцентованим слоговима – распоред фонационе струје је такав да и неакцентовани слогови задржавају одређени интензитет при артикулацији. Српски језик има тонску акцентуацију. Акценти се разликују у погледу квантитета, тада говоримо о дугим и кратким акцентима, и у погледу квалитета, када говоримо о узлазним и силазним акцентима. Сходно томе, стандардни српски језик има четири акцента – два акцента узлазне интонације: дугоузлазни (ру́ка) и краткоузлазни (но̀га) и два акцента силазне интонације: дугосилазни (ру̂ке) и краткосилазни (но̏ге). Поред четири акцента, акценатски систем стандардног српског језика чини и постакценатска дужина, чија дистрибуција је утврђена тачно одређеним правилима. Инвентар акцената у стандардном српском језику формиран је према некадашњем стању двају новоштокавских дијалеката: херцеговачко-крајишког и шумадијско-војвођанског. Старији дијалекти у српском језику (призренско-тимочка дијалекатска област, зетско-сјенички, косовско-ресавски и смедеревско-вршачки) разликују се у инвентару акцената од млађих, новоштокавских дијалеката. Постоје дијалекти који имају један, експираторни акценат, они који имају два силазна акцента, као и они у којима су позната три акцента (два силазна и један узлазни), али и они који познају појаве као што су метатонијски акут и кановачко дуљење. У стандардном српском језику постоје ортоепска правила акцентуације: силазни акценти могу стајати на једносложним речима и на првом слогу вишесложних речи, а узлазни акценти могу стајати на свим слоговима вишесложних речи осим последњег. Акценат је у српском језику делимично слободан и покретан, што значи да може мењати место (слог) у парадигми или може бити фиксиран на једном слогу. Акценат у српском језику има дистинктивну функцију и може служити за разликовање речи (лу̂к и лу̏к). Све речи у српском језику су акцентоване, изузев клитика (енклитика и проклитика). Акцентована реч и клитике, речи које немају акценат, чине једну акценатску целину или прозодијску реч. 2. акценатски систем једног језика. 3. нагласак. 4. посебно наглашавање једног сегмента реченице, односно исказа. Реченичним (логичким) акцентом истиче се она реч у реченици која је смисаоно важна. Променом места логичког акцента постиже се интонационо и стилско варирање тона реченице. Исп. акцентологија, акцентуација, нагласак, прозодија, интонација.
Литература:
Ивић, Павле, Илсе Лехисте, Прозодија речи и реченице у српскохрватском језику, Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1996.
Николић, Берислав, Основи млађе новоштокавске акцентуације, Београд: Институт за српскохрватски језик, 1970.
Петровић, Драгољуб, Снежана Гудурић, Фонологија српскога језика, Институт за српски језик САНУ, Београдска књига – Матица српска, 2010.
Стевановић, Михаило, Књига о акценту књижевног језика, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1991.
Peco, Asim, Osnovi akcentologije srpskohrvatskog jezika, Beograd: Naučna knjiga, 1988.
Subotić, Ljiljana, Dejan Sredojević, Isidora Bjelaković, Fonetika i fonologija: Ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika, Novi Sad: Filozofski fakultet, 2012.