прозодија (лат. prosōdia ‘акценат’ < грч. προσῳδία [prosōidía]) скуп варијација у висини, jaчини, темпу и ритму тона у речи и реченици. На нивоу речи бави се питањима акцента и његовим квалитетским и квантитетским карактеристикама, док се на нивоу реченице бави питањима реченичне мелодије и интонације. Прозодијски систем једног језика подразумева скуп прозодијских карактеристика тог језика, као што су: квантитет и квалитет акцента, наглашеност и ненаглашеност слогова, кретање висине основног тона у акценту речи и у акценту реченице, појава пауза у говору итд. У теорији књижевности п. може означавати синоним за версификацију или учење о метричко-ритмичким одликама стиха. Појам прозодије може се посматрати и као обележје дужих делова исказа анализираних у оквиру прозодијске фонологије. Елементи реченичне прозодије и распоред реченичних конституената представљају главна језичка средства за обележавање информативне актуализације реченице. Исп. акценат, акцентологија, интонација.
Литература:
Јокановић-Михајлов, Јелица, Прозодија и говорна култура, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2012.
Subotić, Ljiljana, Dejan Sredojević, Isidora Bjelaković, Fonetika i fonologijа: ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika, Filozofski fakultet: Novi Sad, 2012.