пауза (лат. pausa < грч. παῦσις [paûsis] ‘застој’) прекид артикулације којим се раздвајају или истичу делови једне говорне целине. Уз интонацију и реченични акценат паузе чине важан сегмент обележавања информативне актуализације реченице. Прва подела пауза јесте подела на испуњене и неиспуњене (неме) паузе. Неме паузе карактерише потпун прекид говора, док испуњене одсликава појава одређених испуњивача који попуњавају место пауза у говору. Најчешћи испуњивачи су: неуобличена вокализација, дуљење вокала и појава поштапалица. Постоје и посебне, акустичке паузе, које одликују прекиди говора који се јављају приликом артикулације појединих гласова, а које говорници не примећују. Друга подела пауза дели их на синтагматске (логичке), психолошке (експресивне) и хезитационе. Синтагматске паузе носе значењску функцију и дају смисао реченици, психолошке паузе носе функцију додатне информације и скрећу саговорнику пажњу на поруку која следи, а хезитационе настају када говорник из неког разлога оклева у говору (не може да се сети праве речи, несигуран је и сл.). Трећа подела пауза је на логичке и стилистичке паузе, при чему логичке обликују одређене смисаоне целине у говору, док стилистичке појединим целинама у говору дају одређену стилску вредност. Четврта подела пауза забележена у литератури јесте подела на синтаксичке, хезитационе и драмске паузе. Синтаксичке паузе деле реченицу на синтаксичке целине и тиме истичу односе између различитих делова реченице, хезитационе паузе су, као што је већ речено, паузе оклевања, док се драмске користе при истицању важних делова текста у драмским уметностима, у говору глумаца, песника и сл. У теорији књижевности и теорији стиха, п. која дели стих на два полустиха назива се цезура. Према анализи конверзације, постоје четири типа пауза: унутар реплике једног говорника, међупауза (настаје када говорник заврши реплику и не одабере следећег саговорника), застој (настаје када један говорник заврши реплику, а нико од саговорника не преузме реч) и припадајућа (значајна) пауза (настаје на почетку реплике говорника, пре него што почне да говори). Паузе у говору прате знаци интерпункције у писању. Утисак паузе могуће је произвести и променом темпа или интензитета тона, без прекида у говору. Исп. акценат, акцентологија, интонација, прозодија, реченица, реченична мелодија.
Литература:
Јокановић-Михајлов, Јелица, Акценат и интонација говора на радију и телевизији, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2013.
Јокановић-Михајлов, Јелица, Прозодија и говорна култура, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2012.
Кликовац, Душка, Јован Чудомировић, Скрипта из Лингвистике текста и прагматике за студенте српског језика и књижевности, Београд, 2016.
Sredojević, Dejan, Dikcija: o glasu, glasovima, akcentu i prozodiji u srpskom jeziku, Novi Sad: Filozofski fakultet, 2022.
Subotić, Ljiljana, Dejan Sredojević i Isidora Bjelaković, Fonetika i fonologija: ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika, Novi Sad: Filozofski fakultet, 2012.
Vuletić, Branko, Lingvistika govora, Zagreb: Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, 2007.