неакцентовани квантитет две јединице прозодијског система стандардног српског језика од којих је једна кратка, а друга дуга. Неакцентовани кратак вокал одн. неакцентована краткоћа у стандардном српском језику може се наћи и испред, и иза акцента. Графички знак за њено обележавање јесте ( ﬞ ), али се, у начелу, у тексту не обележава, осим у случајевима где његова природа то експлицитно налаже. Неакцентовани дуг вокал, одн. неакцентована дужина, која се обележава графичким знаком ( ¯ ), у стандардном српском језику може се наћи искључиво иза акцента (у том случају заступљен је и те рмин постакценатска дужина). Неакцентоване дужине могу бити лексичке (нпр. ви̏те̄з, го̏лӯб, за̀то̄ итд.) или морфолошке, које се, према актуелној норми стандардног српског језика, реализују у следећим граматичким категоријама: у наставку именица женског рода на /-а/ у генитиву једнине; у наставку именица женског рода на /а/ у инструменталу једнине; у генитиву множине код именица свих родова, где ће оне именице које у генитиву множине имају наставак /-а/ имати дуг и претпоследњи слог; у наставцима за грађење одређеног придевског вида; у облицима компаратива и суперлатива придева; у презенту на последњем слогу у свим лицима једнине и у трећем лицу множине, односно, на претпоследњем слогу у првом и другом лицу множине; у императиву пред императивним наставком /˗ј(˗)/; у глаголском прилогу садашњем испред наставка /-ћи/; у глаголском прилогу прошлом пред наставком /-в/-вши/; у облицима трпног придева појединих глагола: дужи се вокал пред формантом /˗н(˗)/ или /-т(-)/, или последњи вокал инфинитивне основе /-ну/ пред формантом /-т(-)/; на крајњем вокалу инфинитивне основе у свим облицима у којима није извршена промена /л/ у /о/ код глагола који у инфинитиву имају краткоузлазни акценат, а у облицима радног глаголског придева краткосилазни; на вокалу /-а-/ у наставку за грађење имперфекта. Статус неакцентованог квантитета специфичан је у дијалектима, па тако, на пример, у призренско-тимочкој области постоји само кратак неакцентовани вокал и испред акцента, и иза њега; у косовско-ресавском дијалекту дуге неакцентоване прозодеме радикално су скраћене иза акцента, а према описима ових говора (који су старијег датума) у слогу испред акцента се чувају (у том случају заступљен је термин предакценатска дужина). Поједини аутори последњих деценија у великом делу косовско-ресавских говора бележили су да се предакценатске дужине претварају у полудужине или да сасвим нестају. Тенденција скраћивања постакценатских дужина у бројним степенима прелаза и под јасно дефинисаним условима запажа се на подручју шумадијско‑војвођанског дијалекта. Павле Ивић је на основу фонетских чинилаца који утичу на губљење постакценатских дужина установио 12 фонетских положаја помоћу којих се може сагледати степен њихове очуваности, односно редукције (положај постакценатске дужине у слогу непосредно иза: 1: неузлазне дужине у финалном отвореном слогу; 2: неузлазне дужине у финалном затвореном слогу; 3: неузлазне дужине у медијалном слогу; 4: дугоузлазног акцента у финалном отвореном слогу; 5: дугоузлазног акцента у финалном затвореном слогу; 6: дугоузлазног акцента у медијалном слогу; 7: неузлазне краткоће у финалном отвореном слогу; 8: неузлазне краткоће у финалном затвореном слогу; 9: неузлазне краткоће у медијалном слогу; 10: краткоузлазног акцента у финалном отвореном слогу; 11: краткоузлазног акцента у финалном затвореном слогу; 12: краткоузлазног акцента у медијалном слогу). Фонетски чиниоци који утичу на реализацију постакценатских дужина превасходно су – њихов положај у речи, природа слога (отвореност/затвореност), као и квантитет и квалитет претходног слога. Ивић наводи да се постакценатске дужине у финалном слогу губе лакше од оних у медијалном; да се боље чувају у финалном затвореном, него у финалном отвореном слогу; да се лакше скраћују иза силазних акцената и неакцентованих слогова, док се боље чувају непосредно иза узлазних акцената; да се лакше редукују иза дугог слога, а боље чувају иза кратког. Фактори који такође утичу на реализацију постакценатских дужина јесу и број слогова у речи, удаљеност постакценатске дужине од почетка речи, и, уколико постакценатској дужини у нефиналном слогу следи сугласнички скуп – састав тог скупа. Фонетски чиниоци, такође, аналогијом воде ка скраћивању постакценатских дужина у појединим морфолошким категоријама.
Литература:
Ивић, Павле, Српскохрватски дијалекти: њихова структура и развој, Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1994.
Ивић, Павле, Дијалектологија српскохрватског језика: увод и штокавско наречје, Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2001.
Петровић, Драгољуб, Гудурић Снежана, Фонологија српскога језика. Институт за српски језик САНУ, Београдска књига, Матица српска, 2010.
Sredojević, Dejan, „Neakcentovane dužine i jezik medijaˮ, у: В. Крчмар (ур.), Zbornik radova Akademije umetnosti 1. 205‒224, 2013.
Subotić, Ljiljana, Sredojević, Dejan, Bjelaković, Isidora, Fonetika i fonologija: ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika. Novi Sad: Filozofski fakultet, 2012.