вокал (лат. vōcālis ‘гласан, звучан’ < vōx ‘глас, звук’) глас при чијој артикулацији фонациона струја не наилази на препреку и пролази слободно кроз усну дупљу; самогласник. Термин в. односи се на општу класификацију гласова, при којој се сви гласови деле на вокале (самогласнике) и консонанте (сугласнике), који се даље деле на праве консонанте и сонанте. На основу акустичке класификације гласови се деле на тонове (вокали) и шумове (консонанти). При изговору вокала ваздух из плућа пролази слободно, а гласне жице трепере, те се чују као чисти, звучни тонови. Вокалски систем савременог српског језика чини пет в.: и, е, а, о, у. Вокали се могу класификовати на основу неколико критеријума и често су приказани графички у облику „вокалског троугла”. Према хоризонталном положају језика у усној дупљи, могу бити предњег (и, е), средњег (а) и задњег реда (о, у). По вертикалном положају језика, односно по висини артикулације, могу бити: високи (и, у), средњи (е, о) и ниски (а). Према отворености усне дупље, могу бити затворени (и, у), средње отворени (е, о) и отворени (а). На основу положаја усана при артикулацији усне могу бити: заокругљене (о, у), развучене (и, е) или неутралне (а), те се деле на лабијализоване (о, у) и нелабијализоване (и, е, а). Сви вокали у српском језику настају оралном артикулацијом, меко непце и увула се налазе у горњем положају, а гласне жице трепере. При изговору вокала и и е, врх језика налази се на доњим секутићима, а ламинални део језика издиже се ка предњем непцу, а разлику између њих прави језик који при изговору гласа е остаје на средини усне дупље. При изговору вокала у и о, дорзални део језика се издиже ка задњем непцу, врх језика се повлачи уназад, а усне су заобљене. Разлику између ова два вокала прави језик који је приликом изговора вокала у ближи усном отвору. При изговору вокала а, дорзални део језика издиже се ка предњем делу задњег непца, док се језик налази у средини усне дупље. Покрети језика доводе до разлике у квалитету вокала. Вокали су носиоци слога и акцента. Два суседна вокала која припадају различитим слоговима чине хијат, а она која припадају истом слогу чине дифтонг. Према појединим приступима термин в. користи се за фонолошки ниво анализе, а за фонетски употребљава се термин вокоид. Исп. консонант, сонант, артикулација.
Литература:
Милетић, Бранко, Основи фонетике српског језика, Београд: Знање, 1952.
Симић, Радоје, Бранислав Остојић, Основи фонологије српског књижевног језика, Београд: Универзитет, 1996.
Стевановић, Михаило, Савремени српскохрватски језик: (граматички системи и књижевнојезичка норма). 1. Увод. Фонетика. Морфологија, Београд: Научна књига, 1986.