сонант (лат. sonāns ‘звучан, гласан’ < sonō 1. sg., sonāre ‘звучати’) глас при чијој артикулацији ваздушна струја пролази неометано кроз све препреке на које наилази; гласник. Термин с. односи се на општу класификацију гласова, на основу које се сви гласови деле на вокале (самогласнике) и консонанте (сугласнике), који се даље деле на праве консонанте и сонанте. При изговору сонаната ваздушна струја пролази слободно упркос препрекама, док се при изговору правих консонаната препреке отклањају уз шум или прасак. Сонанти настају оралном артикулацијом (ј, в, р, л, љ) и назалном артикулацијом (м, н, њ). При изговору гласова који настају оралном артикулацијом, меко непце и увула налазе се у горњем положају, док се приликом изговора гласова који настају назалном артикулацијом, меко непце и увула налазе у доњем положају. Сви сонанти су звучни, тј. при изговору свих сонаната гласне жице трепере. Током артикулације фонациона струја наилази на препреку, али та препрека не утиче значајно на њен ток. Према начину артикулације, који се одређује на основу начина на који фонациона струја превазилази препреку у усној дупљи, деле се на назале (м, н, њ), латерале (л, љ), полувокале (в, ј) и вибранте (р). Према месту артикулације, које се одређује у односу на место на коме се успоставља препрека фонационој струји, деле се на лабијале (билабијал – м и лабиодентал – в), алвеоларе (л, р, н) и палатале (ј, љ, њ). Сонанти су у српском језику углавном саставни елементи структуре слога, али углавном нису носиоци слога, са изузетком сонаната р, л и н, који у појединим случајевима то могу бити (крв, Влтава, Њутн). Исп. вокал, консонант, глас, артикулација.
Литература:
Милетић, Бранко, Основи фонетике српског језика, Београд: Знање, 1952.
Симић, Радоје, Бранислав Остојић, Основи фонологије српског књижевног језика, Београд: Универзитет, 1996.
Стевановић, Михаило, Савремени српскохрватски језик: (граматички системи и књижевнојезичка норма). 1. Увод. Фонетика. Морфологија, Београд: Научна књига, 1986.