лабиодентал (од лабијал + дентал; фр. labio-dental, енгл. labiodental) глас који настаје артикулацијом усана и зуба, додиром горњих секутића и доње усне; уснено-зубни сугласник. Термин л. односи се на класификацију сугласника на основу места изговора. У српском језику лабиодентални сугласници су: в, ф. Лабиодентални и билабијални сугласници чине лабијалне (уснене) сугласнике. Према звучности, могу бити звучни (в) и безвучни (ф). На основу начина артикулације, могу бити фрикативи (ф) и полувокал (в). Глас ф настаје оралном артикулацијом, тако што фонациона струја у усној дупљи наилази на теснац који праве горњи секутићи и доња усна, и превазилази га. При томе меко непце и увула остају у горњем положају, а гласне жице не трепере. Глас в настаје оралном артикулацијом, тако што горњи секутићи и доња усна праве препреку фонационој струји, док бокови усана остају релативно слободни. Меко непце и увула су у горњем положају, а гласне жице трепере. Исп. дентал, билабијал, сугласник, консонант, фрикатив, сонант.
Литература:
Милетић, Бранко, Основи фонетике српског језика, Београд: Знање, 1952.
Симић, Радоје, Бранислав Остојић, Основи фонологије српског књижевног језика, Београд: Универзитет, 1996.
Стевановић, Михаило, Савремени српскохрватски језик: (граматички системи и књижевнојезичка норма). 1. Увод. Фонетика. Морфологија, Београд: Научна књига, 1986.