латерал (лат. laterālis ‘бочни’) глас при чијој артикулацији фонациона струја слободно тече боковима језика, а врх језика се ослања на зубе и алвеоле; бочни сугласник. Термин л. односи се на класификацију сугласника на основу начина артикулације. Латерали, назали, полувокали и вибранти припадају сонантима. Према звучности, латерали су звучни сугласници. У српском језику то су: л и љ. На основу места артикулације глас л припада алвеоларним сугласницима, а глас љ припада меким палаталним сугласницима. При артикулацији гласа л врх језика прави додир са алвеолама и тако настаје препрека која формира шум, док фонациона струја пролази слободно боковима језика. При артикулацији гласа љ врх језика додирује доње секутиће, дорзални део језика прави препреку са предњим непцем, а фонациона струја пролази слободно боковима језика до отклањања препреке. При артикулацији оба гласа гласне жице трепере, а меко непце и увула налазе се у горњем положају. Исп. сонант, назал, полувокал, вибрант, алвеолар, палатал, артикулација.
Литература:
Милетић, Бранко, Основи фонетике српског језика, Београд: Знање, 1952.
Симић, Радоје, Бранислав Остојић, Основи фонологије српског књижевног језика, Београд: Универзитет, 1996.
Стевановић, Михаило, Савремени српскохрватски језик: (граматички системи и књижевнојезичка норма). 1. Увод. Фонетика. Морфологија, Београд: Научна књига, 1986.