вибрант (лат. vibrāns партицип презента глагола vibrō 1. sg., vibrāre ‘вибрирати’) глас при чијој артикулацији врх језика трепери тако што наизменично додирује алвеоле и одаљава се од њих. Термин в. односи се на класификацију сугласника на основу начина артикулације. В., назали, латерали и полувокали чине сонанте. У српском језику в. је: р. Према звучности глас р је звучан, а према месту артикулације алвеолар. Исп. сонант, алвеолар, артикулација.
Литература:
Милетић, Бранко, Основи фонетике српског језика, Београд: Знање, 1952.
Симић, Радоје, Бранислав Остојић, Основи фонологије српског књижевног језика, Београд: Универзитет, 1996.
Стевановић, Михаило, Савремени српскохрватски језик: (граматички системи и књижевнојезичка норма). 1. Увод. Фонетика. Морфологија, Београд: Научна књига, 1986.