велум (лат. velum) покретни говорни орган који учествује у артикулацији гласова; меко или задње непце. Непчани лук, смештен у усној дупљи, подељен је, идући од зуба ка ждрелу, на неколико зона: зубну (денталну), надзубну (алвеоларну), предњонепчану (палаталну) и задњонепчану (веларну) зону. Поред поменутих зона, познате су и увуларна и ждреона (фарингална) зона, које нису релевантне у артикулацији српских гласова. Предео задњег непца има и још прецизнију поделу на превеларну, веларну и поствеларну зону. Гласови који се артикулишу у области меког непца називају се задњонепчаним, веларним или увуларним гласовима. У српском језику, на основу класификације гласова у односу на место изговора, издвајају се задњонепчани (веларни) сугласници к, г и х, који настају тако што задњи део језика са меким непцем прави препреку фонационој струји. На основу положаја меког непца одређује се и тип артикулације – ако је меко непце подигнуто и затвара горњи део фаринкса, долази до артикулације оралних гласова и оралне артикулације, а ако је спуштено и оставља отворен пролаз према носу, долази до артикулације назалних гласова и назалне артикулације. Недовољна контрола меког непца, која може бити последица разних неуролошких или анатомских поремећаја, као што је расцепљено непце, доводи до ненормалне назалне резонанције или фрикције. Исп. велар, говорни органи, палатум, артикулација.
Литература:
Петровић, Драгољуб, Снежана Гудурић, Фонологија српског језика, Београд: Институт за српски језик САНУ – Београдска књига – Матица српска, 2010.
Subotić, Ljiljana, Dejan Sredojević, Isidora Bjelaković, Fonetika i fonologijа: ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika, Filozofski fakultet: Novi Sad, 2012.