велар (лат. velaris < vēlō 1. sg., vēlāre ‘покривати, увијати’) глас који се артикулише у области задњег (меког) непца; веларни сугласник, задњонепчани сугласник, увуларни сугласник. Термин в. односи се на класификацију сугласника на основу места изговора. У српском језику веларни сугласници су: к, г, х, који настају тако што задњи део језика са меким непцем (велумом) прави препреку фонационој струји. Према звучности велари се у српском језику деле на звучне (г) и безвучне (к, х), а према начину артикулације могу бити експлозиви (к, г) и фрикативи (х). Гласови г и к настају оралном артикулацијом, тако што фонациона струја у усној дупљи наилази на препреку коју прави дорзални део језика са задњим непцем, а која се нагло отклања уз експлозију. Меко непце и увула остају у горњем положају, при изговору гласа г гласне жице трепере, а при изговору гласа к не трепере. Глас х настаје оралном артикулацијом, тако што фонациона струја у усној дупљи наилази на теснац који праве доњи део језика и задње непце. При томе су меко непце и увула у горњем положају, а гласне жице не трепере. Веларизација је процес настајања секундардне артикулације у области задњег (меког) непца, што значи да се примарна артикулација одвија на неком другом органу, а секундардна на велуму. Веларне гласове треба разликовати од веларичних (velaric) гласова или кликова, који уместо ваздушне струје произведене у плућима користе ваздух који се ствара путем запреке у веларној области. Задњи део језика подиже се према велуму, а артикулација се обавља уснама или предњим деловима језика. Исп. консонант, сугласник, експлозив, фрикатив, велум, артикулација.
Литература:
Милетић, Бранко, Основи фонетике српског језика, Београд: Знање, 1952.
Симић, Радоје, Бранислав Остојић, Основи фонологије српског књижевног језика, Београд: Универзитет, 1996.
Стевановић, Михаило, Савремени српскохрватски језик: (граматички системи и књижевнојезичка норма). 1. Увод. Фонетика. Морфологија, Београд: Научна књига, 1986.