експлозив (лат. explōdō 1. sg., explōdere ‘истерати (лупајући, пљескајући), извиждати (глумца)’, фр. explosif, енгл. explosive) глас при чијој артикулацији фонациона струја наилази на потпуну препреку која се отклања уз експлозију (прасак); експлозивни сугласник, плозив, праскави сугласник, преградни сугласник. Термин е. односи се на класификацију сугласника на основу начина изговора. Прави сугласници се у односу на начин изговора деле на експлозиве, фрикативе и африкате. Експлозиви су они сугласници при чијој артикулацији глас пролази кроз три фазе: фонациона струја прво наилази на потпуну препреку (преграду), затим, док преграда траје, ваздушни притисак расте, а фонациона струја се акумулира (оклузија) и, на крају, долази до наглог отклањања препреке уз експлозију (прасак). У српском језику експлозиви су: б, п, д, т, г, к. Према звучности, могу бити звучни (б, д, г) и безвучни (п, т, к). Према месту изговора, могу бити лабијали (б, п), дентали (д, т) и велари (г, к). Гласови б и п настају оралном артикулацијом, тако што фонациона струја у усној дупљи наилази на препреку коју формирају обе усне, а која се нагло отклања уз експлозију (прасак); при изговору гласа б гласне жице трепере, а при изговору гласа п не трепере. Гласови д и т настају оралном артикулацијом, тако што фонациона струја у усној дупљи наилази на препреку коју праве врх језика и алвеоле, а која се нагло отклања уз прасак (експлозију); при изговору гласа д гласне жице трепере, а при изговору гласа т не трепере. Гласови г и к настају оралном артикулацијом, тако што фонациона струја у усној дупљи наилази на препреку коју прави дорзални део језика са задњим непцем, а која се нагло отклања уз експлозију; при изговору гласа г гласне жице трепере, а при изговору гласа к не трепере. Меко непце и увула се приликом изговора свих е. налазе у горњем положају. Исп. консонант, сугласник, фрикатив, африката, дентал, лабијал, велар, артикулација.
Литература:
Милетић, Бранко, Основи фонетике српског језика, Београд: Знање, 1952.
Симић, Радоје, Бранислав Остојић, Основи фонологије српског књижевног језика, Београд: Универзитет, 1996.
Стевановић, Михаило, Савремени српскохрватски језик: (граматички системи и књижевнојезичка норма). 1. Увод. Фонетика. Морфологија, Београд: Научна књига, 1986.