дентал (срлат. dentālis ‘зубни’ < лат. dens ‘зуб’; фр. dental, енгл. dental) глас у чијој артикулацији учествују зуби, настаје додиром језика и зуба; зубни сугласник. Термин д. односи се на класификацију сугласника на основу места изговора. Дентални (зубни) сугласници у српском језику су д, т, з, с, ц. Постоји термин апикодентални, који прецизније описује да у артикулацији, поред зуба, учествује и врх језика (апекс). Према звучности дентали су звучни (д, з) и безвучни (т, с, ц). На основу начина артикулације, могу бити експлозиви (д, т), фрикативи (з, с) и африкате (ц). Гласови д и т настају оралном артикулацијом, тако што фонациона струја у усној дупљи наилази на препреку коју праве врх језика и алвеоле, а која се нагло отклања уз прасак (експлозију). Меко непце и увула су у горњем положају, при изговору гласа д гласне жице трепере, а при изговору гласа т не трепере. Гласови з и с настају оралном артикулацијом, тако што фонациона струја у усној дупљи наилази на теснац који праве врх језика и доњи секутићи, са једне, а ламинални део језика и горњи секутићи, са друге стране, док артикулацију прати фрикативни шум. При томе су меко непце и увула у горњем положају, при изговору гласа з гласне жице трепере, а при изговору гласа с не трепере. Глас ц настаје оралном артикулацијом, тако што фонациона струја у усној дупљи наилази на препреку коју праве врх језика и горњи секутићи, а која постепено прераста у сужење (теснац). При томе су меко непце и увула у горњем положају, а гласне жице не трепере. Исп. лабиодентал, консонант, сугласник, експлозив, фрикатив, африката.