дисимилација

дисимилација (од дис- < лат. dis- + асимилација; фр. dissimilation, енгл. dissimilation) утицај једног гласа на други, обично суседни глас, тако да гласови постану мање слични или различити; разједначавање, разједначавање гласова. Дисимилацији и асимилацији, једначењу, подлежу сви гласови у српском језику. Резултати дисимилације углавном су предмет дијахронијских истраживања. На основу правца у којем се д. одвија постоје регресивна и прогресивна. Приликом регресивне дисимилације први глас у низу мења се под утицајем наредног гласа, док се приликом прогресивне дисимилације глас мења под утицајем гласа који му претходи. Током дисимилације један од гласова се мења тако да пређе у други сродни глас, изгубивши притом неку артикулациону карактеристику. У процесу дисимилације могу учествовати гласови који имају неке заједничке артикулационе особине, могу бити сродни или се налазе у непосредној близини (много>млого, тамница>тавница), али могу бити и гласови из различитих слогова у речи (жуманце>жуванце). Такође, током дисимилације могу нестати и читави слогови (он је је видео>он је видео). У оквиру дисимилације јесте и појава наставка -ом уколико се у непосредној близини у речи налази глас е (кејом, Бечом) и појава наставка -ем уколико се у близини налазе гласови а или о (крајем, Милошем). Резултати дисимилације настају из тежње да се избегне нагомилавање истих или сличних гласова у речи. Исп. глас, гласовна алтернација, дисимилација.

Литература:
Белић, Александар, Основи историје српскохрватског језика, Фонетика, 2006.
Милетић, Бранко, Основи фонетике српског језика, Београд: Знање, 1952.